Подсетимо да је још у 19. веку руски филозоф Александар Херцен рекао да је Тихи океан „Средоземно море будућности“. И заиста, данас је значај Азијско-тихоокеанског региона (АТР) за светску економију огроман. Преко АТР пролазе најважнији савремени трговачки путеви. Овде су лоциране три најјаче светске економије — САД, Кина, Јапан. Једна од последица концентрације значајне економске активности јесте и интензивно надметање глобалних играча за моћ на тржиштима и над финансијским токовима.
Виши научни сарадник Московског државног факултета за међународне односе Игор Денисов сматра да је говорећи о троуглу Русија—САД—Кина, потребно прво проанализирати кинеско-америчке односе, посебно имајући у виду непредвидивост Трампове политике.
„Неопходно је при свим прогнозама бити крајње опрезан, имајући у виду шта је све до сада Трамп изнео у јавност путем Твитера, а шта је од тога потом реализовао. Изгледа да је у суштини већина његових предизборних изјава била чисти блеф. Једино што је Трамп до сада заиста учинио, јесте излазак САД из Транстихоокеанског партнерства“, закључио је Денисов.
Остала суштинска питања су и даље актуелна, у том смислу и све америчке војне алијансе. Другим речима, нема никаквих опасности по односе САД са Јапаном и Јужном Корејом у сфери војне сарадње. Сви кључни политички играчи из Трампове администрације су већ посетили регион —потпредседник, министар одбране и државни секретар, што већ много тога говори, подсећа Денисов.
Александар Габуев, други говорник у дискусији и руководилац програма „Русија у АТР“ Московског центра Карнеги истиче да у Вашингтону администрацију Трампа називају „пост Америком“.
„Влада потпуно неуобичајена атмосфера, нема државних службеника средњег ранга. Људи који су сад на челним местима у Стејт департменту и Пентагону не добијају конкретне инструкције, пишу извештаје, шаљу их својим надређенима, не знајући да ли их ико уопште чита. Могло би се рећи да је то врло занимљива стварност“, објашњава Габуев.
Са друге стране, ако погледамо на Трампа као председника и занемаримо његову чудну фризуру, неуобичајено понашање или начин комуникације путем Твитера и покушамо да нађемо макар нешто рационално или систематично, вероватно би се могло рећи да је он сам дошао до закључка: „Ето, поиграли смо се, покушали смо да изградимо свет онако како би то хтела Америка, али нисмо успели“, уз дозу сарказма закључује Габуев.
Денисов подсећа да се поводом Трампове реторике у односу на Кину, мора поменути да је он задивио многе аналитичаре, јер је почео да говори „кинеским језиком“.
„Амерички председник је почео да користи такве језичке формулације које до сада његови претходници нису. Трамп додуше није говорио да Кина и САД негују заједничке вредности, али је уопштено говорио значајно позитивније о односима двеју земаља. То је већ био добар знак Кинезима пре састанка Си Ђинпинга и Трампа. Кинезима се журило, желели су тај састанак на врху, јер су видели Трампов неструктурирани политички стил и самим тим опасност за кинеску дипломатију, уплашили су се могућег хаоса“, објашњава Денисов.
Парадоксално, највећи изазов за Кину су управо Трампов став поводом Југоисточне Азије и уопште америчко присуство у региону.
„Чини ми се да у том погледу Трампова политика може бити ефикаснија од Обамине, јер је он већ поменуо да заједничке вредности и погледи на политички систем неће бити од пресудног значаја. Та изјава и такав став дају могућност да се сарађује и са оним режимима које су Обама и његова администрација сматрали ауторитарним. Конкретно, са Тајландом су односи постали значајно лошији. Та земља је била један од кључних савезника САД у региону, али га је претходна гарнитура игнорисала, јер је на власти војна хунта“, закључује Денисов.
Са таквим ставом се слаже и Александар Габуев и објашњава да је Трампу вероватно јасно да је Вашингтон много новца потрошио инвестирајући у некакав глобални систем, који је требало да заштити америчке интересе, али се испоставило да је то инвестирање у празно.
„Зато Трамп сада хоће да се полако окрене унутрашњим пројектима и економском национализму. Успут ће да кажњава ’неваљале момке‘, а са добрима ће да развија односе. Заштита људских права и демократских вредности је и тако увек била само изговор. Трамп ће се удаљити од идеје изградње америко-центричног света, јер је то скупо, а не доноси жељене резултате“, објективан је Габуев.
Игор Денисов, говорећи о односима осталих кључних играча у региону, подсећа да ни Сингапур, као један од највећих регионалних финансијера, али ни Индија нису учествовали на кинеском самиту „Један појас, један пут“.
„Што се Индије тиче, Русија не може бити посредник у њеним односима са Кином. За Кину је Индија велики изазов. Не би требало занемарити да Кина излази из сенке у којој је била њена спољна политика и да Пекинг пролази кроз процес ’међународне социјализације‘. То што Индија није учествовала на самиту ’Један појас, један пут‘ био је повод да се појача активност кинеских дипломата који су почели да говоре да ’змај‘ и ’слон‘ могу заједно да плешу и у ваздуху и на мору. Мислим да ће уследити појачана дипломатска активност, али понављам, Русија неће бити посредник у кинеско-индијским односима“, каже Денисов. Па ипак, он сматра да Русија има разлога да у оваквом односу снага поради на теснијим везама са неким својим партнерима у региону и подсећа да Москви на пример не би ишло на руку јачање вијетнамско-америчке сарадње.
Габуев није оптимистичан што се тиче развоја руско-америчких односа. Објашњавајући да санкције јесу озбиљна реалност и констатујући да је тешко да ће у скорије време бити укинуте, он скреће пажњу на важну околност.
„Са друге стране, требало би да будемо свесни да постоји једна критична маса људи у САД, у својим рецимо четрдесетим или педесетим годинама, који су се спремали да постану део државне администрације када Хилари Клинтон дође на власт. У Америци је живот испланиран годинама унапред, па су тако баш ти људи очекивали да ће за време мандата Клинтонове добити сигуран добро плаћен државни посао, да ће уписати децу у добре школе, итд. До тога није дошло и они су остали празних руку. За њих је Русија исто што је била и за Обаму — ’регионална држава‘, ’јучерашња новост‘, али им је како кажу ’због мешања у изборе‘ одузела 4 или 8 година удобног живота“, објашњава Габуев и закључује да постоји озбиљан ризик да следећу генерацију америчке спољнополитичке елите представљају људи који о Русији практично не знају много, али су због сопствене осујећености љути на њу.
Зато у дугорочним анализама и плановима уопште не би требало полазити од тога да ће се руско-амерички односи побољшати у наредних десетак година, јер са друге стране ни Русија неће своју унутрашњу политику преко ноћи променити тако да би се напречац допала Америци, закључује Габуев.
