Званичници у Лондону сматрају да ће број погинулих у пожару расти и да, вероватно, многе жртве никад неће бити идентификоване. Међутим, док бес јавности у Великој Британији расте, изгледа да ће се паљевина Гарнфела наћи на листи пожара који су променили свет.
A drone courtesy of @kentfirerescue & specialist search dogs are all part of our operations with @metpoliceuk at #GrenfellTower #999Family pic.twitter.com/3bCWXYmWvC
— London Fire Brigade (@LondonFire) June 15, 2017
Британска премијерка Тереза Меј већ је најавила истрагу о несрећи у лондонској општини Северни Кенсингтон, а у јавности је већ било позива да се далекосежно измене безбедносни стандарди у солитерима.
Трагично је што се у историји често догађало да стравични пожари са десетинама мртвих упозоре на измене закона о безбедности.
Пожар у позоришту „Ироквас“, Чикаго, 1903.
У раном 19. веку позоришна индустрија била је у процвату у САД, уз милионе Американаца који су хрлили да гледају представе не само на Бродвеју, већ и у свим већим градовима.
Међутим, тек после стравичног пожара у позоришту „Ироквас“, у којем је погинуло 602 људи, политичари су схватили да су многе позоришне сале — смртоносне замке.
The death alley in Chicago 2016. Hundreds of bodies laid in this alley after a massive fire to the Iroquois theater in 1903. #chicago pic.twitter.com/ZJrGd1TLnV
— Christopher Duett (@BethuneTheory) January 7, 2017
Пожар је избио 30. децембра 1903. године кад се запалила завеса на бини и брзо се проширио. Многе у публици угушио је оштар дим и они су умрли на својим седиштима. Позориште је имало 30 излаза од којих су 27 или били блокирани или окренути према ваздуху, због чега су многи погинули покушавајући да искоче.
Државни и федерални закони који су уведени после пожара довели су до ограничења места у позориштима, побољшања вентилације и излазака у случају опасности, чешћих инспекцијских контрола и пооштравања казни у случају избегавања закона. Те законе су копирале бројне европске земље.
Пожар у фабрици „Триангл“, Њујорк, 1911.
Данас је главна „индустријска грана“ Њујорка финансијски сектор, али је „Велика јабука“ пре Првог светског рата била велики производни центар.
Менхетн је био пун фабрика које су производиле све — од игле до локомотиве.
Међутим, многе од тих фабрика запошљавале су јефтину радну снагу и налазиле су се у зградама које нису биле прикладне за рад и са мноштвом безбедносних пропуста.
Трикотажа „Триангл“ налазила се на три спрата у згради од десет спратова и кад је избио пожар једног мартовског дана 1911. године страдало је 146 радника, углавном жена које су се тек доселиле у САД.
Власници фабрике су закључали многа излазна врата како би спречили запослене да краду материјал, а биле су и игнорисане препоруке противпожарног инспектора.
Након пожара успостављена је комисија која се бринула о безбедности радника а град је основао и први противпожарни биро.
Катастрофа „Хинденбурга“, Њу Џерси, 1937.
Између два светска рата, џиновски ваздухоплови, цепелини, рекламирани су као алтернатива трансатлантским путовањима, али је катастрофа из маја 1937. године закуцала ексер у сандук индустрије цепелина.
Истовремено, била је то и пропагандна катастрофа за Хитлерову Немачку.
„Хинденбург“, којег је нацистички режим симболично назвао по генералу из Првог светског рата и немачком председнику Паулу фон Хинденбургу, који је преминуо три године раније, био је на свом 63. лету од Франкфурта до Њујорка кад је дошло до катастрофе.
Једна варница у летелици, са 36 путника и 61 чланом посаде, док је слетела у Локхарст, у Њу Џерсију, изазвала је експлозију хидрогена.
Цепелин се срушио на земљу у пламену, а радио-коментатор Херб Морисон који се уживо јављао у програм је катастрофу описао:
„Види се дим, а сад и пламен… Цепелин удара у земљу, не баш на писту. Ужас!“
Цепелини су убрзо изашли из моде упркос сазнању да је проблем у „Хинденбургу“ изазвало коришћење хидрогена као горива, уместо хелијума.
Пожар у клубу „Коконат гров“, Бостон, 1942.
Током година нагледали смо се разних ужаса у ноћним клубовима, али најгори од свих био је пожар у клубу „Коконат гров“ у Бостону, 1942. године.
Власници, вођени похлепом за максималним профитом, штедели су на излазима у случају опасности и користили су запаљиве материјале у бару у подруму, где је и избио пожар.
Такође су игнорисали и упозорење да је сигурносни капацитет клуба 600 људи, а у ноћи кад је избио пожар било их је око 1.000. Ватра је прошла кроз клуб за мање од 12 минута, усмртивши 492 људи.
Једна од главних поука извучених из пожара била је да су покретна врата смртоносна грешка.
Готово половина жртава страдало је зато што нису били у стању, услед панике и рушења, да прођу кроз покретна врата на главном улазу.
Тај пожар је довео до великих законских промена у области безбедности и грађевинским прописима.
Пожар у „Јоелма“ торњу, Сао Паоло, Бразил, 1974.
Пожар у „Гренфел“ торњу је највећи у 21. веку, али у фебруару 1974. године пожар у згради „Јоелма“ у Сао Паолу однео је 179 живота.
Ватрени ужас, који је изазвала варница клима-уређаја, ушао је у домове Бразилаца захваљујући ТВ камерама које су показивале становнике на вишим спратовима зграде од 25 спратова како скачу са балкона покушавајући да избегну ватру.
Иако је већина од 756 становника успела да се спасе, био је то највећи пожар вишеспратнице у 20. веку и десио се неколико недеља пре премијере холивудског филма „Паклени торањ“ са Стивом Меквином у главној улози.
Пожар је допринео опадању поверења у војну хунту, која је коначно сишла са власти 1979. године.
Пожар на станици „Кинг крос“, Лондон, 1987.
Пушење је било дозвољено у лондонском метроу откад је изграђена прва линија у 19. веку.
Пушење у возовима је забрањено 1984. године, али је и даље било дозвољено на станицама.
Међутим, догађај од 18. новембра 1987. представљао је масовни позив на буђење.
We remember the 31 people who died at #KingsCross fire #onthisday in 1987 including Station Officer Colin Townsley. pic.twitter.com/XzSxQhnulO
— London Fire Brigade (@LondonFire) November 18, 2015
Путник је бацио упаљену шибицу на дрвени праг покретних степеница и она је пропала на велику количину наталоженог ђубрета.
Ватру испочетка нико није приметио, а онда је дошло до експлозије, највероватније изазване доласком другог воза и пожар је убрзо захватио степенице и кућицу за продају карата.
Погинуо је 31 човек, укључујући ватрогасца Колина Тоунзлија.
Једна од жртава, бескућник Александер Фалон, идентификован је тек 2004. године.
Пожар је довео не само до потпуне забране пушења у лондонском метроу, него и до потпуног избацивања дрвених прагова и још неколико безбедносних побољшања.
Пожар у клубу „Хроми коњ“ у Перму, Русија, 2009.
У ноћном клубу „Хроми коњ“ у руском граду Перму, 5. децембра 2009. године, дошло је до незгоде са пиротехничким екраном и ватра је брзо захватила кров.
Ватра се врло брзо раширила, а видео-снимци показују 300 људи који очајнички покушавају да напусте клуб. У видеу који је снимио „ем-си“ који је оцењивао такмичење, изненада се чује:
„Гори ватра. Молимо вас напустите просторије.“
Те ноћи погинуло је 111 људи, а још 45 их је подлегло повредама наредних дана. Нажалост, то није био једини пожар изазван пиротехником.
У фебруару 2003. Рок група „Грејт вајт“ поставила је пиротехнички екран у ноћном клубу „Стејшн“ на Род ајленду, у САД, што је изазвало пожар у којем је погинуло 100 људи.
Руске власти су реаговале брзо на катастрофу што је довело до брзе оставке званичника у Перму, а процесуиран је власник клуба Анатолиј Зак и неколико других.
Априла 2013. Зак је осуђен на девет година робије, а још неколико њих који су проглашени кривима су послати у затвор.
Већина власника ноћних клубова данас препознаје опасност од унутрашњих пиротехничких екрана, али су и 2015. године препознати као узрок пожара у ноћном клубу „Колектив“ у Букурешту у којем је страдало 64 људи.
