Кошаркашки клуб Партизан је добровољна, невладина, неполитична и непрофитна спортска организација, основана, као удружење, ради организованог бављења кошарком.
Дословце овако пише у првом члану статута клуба који је усвојен марта 2012. Данас је 2017. и док остали европски кошаркашки клубови — од којих Партизан није ништа мањи бренд, али јесте неупоредиво мања и лошија организација — имају титулара (једног или више власника), Партизан је непрофитно удружење грађана.
Свачији и, као такав, истовремено ничији.
Дугови уместо трофеја
Од послератног оснивања и доста година после, неко је увек водио бригу о овом клубу, иако је био свачији. Међутим, околности у друштвима генерално али и у европској и светској кошарци су се промениле, а Партизан је остао закуцан у 1945. години, кад је основан.
Рачун је, због таквог односа, кад-тад морао доћи на наплату. Годинама пак није долазио, па је сад дуг клуба који је био првак Европе, три пута освајач европских купова, 21 пут првак државе (прво Југославије, па после Србије), расадник онолико светских кошаркашких асова — око 4,5 милиона евра.
Донедавни председник Никола Пековић саопштио је да је за време његовог двогодишњег мандата тај минус смањен за два милиона евра. Устао и рекао довиђења. Поред Пековића, из клуба је отишао и пословни директор Жарко Стијовић, тренер Александар Џикић је нашао нови ангажман, нови председник и тренер се ни не назиру, а о селектирању екипе за наредну сезону тек треба повести рачуна…
Ако се, пре свега тога, клуб не угаси. Или ако не оде у стечај, што би можда било и најбоље решење. Па да се крене од нуле.
Сличне судбине била је и КК Црвена звезда пре седам година кад је укупни дуг, према тадашњим проценама, био око 12 милиона евра, грб заложен за 3.000.000 евра, основни рачун блокиран дуже од пет година, а и навијачи су их бојкотовали.
Решење је пронађено, али није коначно. И није одрживо све док се не донесе закон о трансформацији клубова (и фудбалских и кошаркашких).
На ред је дошао Партизан. И овога пута ће се, највероватније, из проблема изаћи мање-више прелазним, углавном траљавим решењима која не гарантују успех већ нове проблеме.
Недефинисан однос државе и клубова
Има доста оних који кажу да је у читавом марифетлуку са српским клубовима било и стихије. Држава је деценијама у живо блато гурала себе, „своје људе“, спортисте и навијаче. Па се тако годинама вршило назовибрендирање, гомилало дуговање, сви се ђутуре ваљали по том блату и, за дивно чудо, сви излазе чисти и невини.
За то време, гиганти у европским размерама остајали су само са именом и трофејима у витринама. И баш ништа више немају.
Црвена звезда последњих година јесте конкурентна и у европским, а не само регионалним оквирима, али као што рекосмо, то данас јесте, а сутра може да не буде. Партизан последњих година није конкурентан ни у домаћој лиги и после дуго времена, ове године чак није играо ни финале кошаркашке лиге Србије.
Тако траје заваравање успесима кошаркашке репрезентације, а клубови или нестају или таворе.
У свету, генерално, новац диктира све у спорту. У Србији држава, која је на неки начин оснивач клубова, нити води рачуна о њима, нити их другима на управљање даје. Недостаје дефинисан однос државе, спорта и клубова. И то је огроман проблем српског спорта, генерално, који још није почео да се решава.
