Трагедија 22. јуна 1941. једна је од најстрашнијих страница руске историје. Веровали су по Молотову у „пријатељство“ са Немачком. „Пријатељ“ је испао подмукли непријатељ. Намеравали су да ратују према пољском статуту Црвене армије из 1939. „са мало крви“ и „на туђој територији“. Уместо тога — масовна погибија совјетских војника и масовно падање у ропство на својој земљи. Али пре тога су певали: „Нећемо дати ни педаљ“. Данас је опште место то да је Стаљин пропустио рат.
Штавише, 13. јуна 1941, ТАСС је, очигледно, био овлашћен да извештаје за страну штампу о припреми немачке инвазије прикаже као „неспретно смишљену пропаганду“ снага које су „непријатељски настројене према СССР-у и Немачкој“. Данас је чињеница да Стаљин није веровао својој обавештајној служби. Очигледно је то и било тако.
Али „Вести у суботу“ предлажу да погледате атмосферу тих дана из другог угла.
У САД и Енглеској објављена је нова књигу Реја Моузлија о ратним и предратним дописницима западних новина и радио-станица у Европи. Отварамо поглавље „Напад на СССР“. У њему се каже: „Неколико недеља пре него што је Хауард Смит из ’Јунајтед преса‘ пронашао нешто необично у берлинској књижари, из излога је нестала Зошченкова збирка прича. Извор му је рекао да је Хитлер упутио Стаљину одређене захтеве. Следећег дана Смит је почео да ради у Си-Би-Есу. Уредници су склонили из његовог извештаја све везано за Русију“.
За разлику од ТАСС-а, Си-Би-Ес се није потчињавао Стаљину. Међутим, и тамо добивши, како се испоставило, тачну информацију, нису поверовали сопственом дописнику. Значи, није само Стаљин мислио о још нечему.
Листајући књигу нисам могао да престанем да мислим како су понекад сличне професије новинара и обавештајца. При свој тој сличности наших професија (прикупљање информација), оне се прилично разликују.
Новинар затим може да обавести јавност бар о нацрту свог саопштења — као доказ колико је био препреден и колико је кратковид био уредник. А обавештајац? Обавештајац (а посебно тајни агент) зна: ако се и буду објавила његова саопштења то ће се десити након много, много деценија.
И о томе сам, између осталог мислио када сам, сазнавши да се ближи тако занимљив јубилеј, одлучио да добијем коментар на ту тему од онога ко је сада председник, а почео је баш у обавештајној служби. Мисли су ми се толико ројиле да сам у једном тренутку чак „запео“ на падежу. Али Путинов одговор ме је још више изненадио. Ово о њему нико није знао.
„Молим вас да се обратите људима који неће чути оно што кажете, руским тајним агентима који живе у иностранству. Ускоро ће 95. годишњица ове службе. Из очигледних разлога, они не могу да јавно укључе руску телевизију и чују Ваше речи. Ипак, шта Ви мислите о тој служби? Какве користи она доноси у Русији?“
„Сав мој рад у органима совјетске спољнообавештајне службе био је повезан не само са спољнообавештајном службом, већ управо са тајном службом. И знам какви су то људи. То су посебни људи, посебних квалитета, посебног мишљења, ови људи имају посебну врсту карактера. Не може свако да напусти свој живот, своје најмилије, породицу и земљу на много година и посвети се служењу отаџбини. То могу само изабрани. Ово кажем без икаквог претеривања. Тајни агенти живе са таквим приступом послу, земљи, свом народу. То су посебни људи. Желим им срећу, благостање, сигуран сам да ће чути моје речи“, рекао је шеф државе.
Превешћемо оно што смо чули од председника. Као што знамо из његове биографије, у Источној Немачкој, ДДР, служио је у сасвим очигледном представништву КГБ-а. То јест, он није био тајни агент. Али у Управи „Ц“ нису сви тајни агенти. Постоје они који преко линије легалних резидената успостављају везу са тајним агентима.
Ово је као у чувеном филму „Седамнаест тренутака пролећа“. Ту је кафић „Слон“, тајни агент Штирлиц се састаје (заправо само се види из даљине) са супругом. Али жену доводи неко. То је највероватније онај који ради у легалном резидентском представништву, али је одговоран за комуникацију са тајним агентима, води их. Испоставља се да је Путин један од њих.
