Да ли ће доћи до нарушавања постојећег односа снага две светске силе и драматичне трке у наоружању, зашто Русија увек мора да се брани и где је у свему томе Србија, питања су која је познати новинар Мирослав Лазански поставио својим саговорницима у емисији „На нишану Лазанског“.
Проф. др Момчило Милиновић, ракетни стручњак са катедре за наоружање Машинског факултета у Београду, каже да је 1987. година била велика политичка прекретница, пре свега због технолошке преоријентације Западне Европе и Америке.
„Западна Европа је годинама стајала под кишобраном САД. Споразуми ’САЛТ 1‘ и ’САЛТ 2‘ из 1972. године одисали су причом да је Америка кренула у развој ракета средњег домета да би брже дохватила Русију. То је постало нова претња Совјетском Савезу јер је брзина реаговања скраћена на четири до осам минута и земље Западне Европе и Америка имале су могућност да ракетама средњег домета направе превентивни удар. Русија својим ракетама не би могла да одговори и СССР се страшно уплашио, па им је одговарало да се иде ка смањењу таквог наоружања“, објашњава Милиновић.
Американци су, напомиње Милиновић, са споразумом отезали све до тренутка кључне стратешке преоријентације — лансирања „Рата звезда“ и теорије Бжежинског — да формирају међународни светски поредак на другим основама, а да ће Русе моћи да туку из космоса. То је, међутим, била велика лаж.
„Још 1972. године је постојала тајна клаузула да Руси пристају на све, под условом да се не инсталира ракетни штит. Међутим, преварени су. Наиме, Американци су 1973. године направили ракету ’Спринт‘ са нуклеарном главом за противаздушну одбрану, али су схватили да би било глупо да нуклеарну бомбу лансирају себи изнад главе, па су тај систем повукли. Руси су помислили да је то заиста одустајање од антиракетне одбране, само да би им након тога Американци подвукли читаву причу под Европску унију, након 1987. године, када су се стекли услови за балистички штит и када су им као кукавичје јаје подвалили оно што се зове ’Рат звезда‘, који је био паралелна подвала. Као што је Бжежински био друштвена подвала, тако је ’Рат звезда‘ био технолошка подвала“, напомиње Милиновић.
Према његовим речима, 1987. године забрањено је копнено лансирање, па морнарички системи уопште нису ушли у споразум. Америка је тако искористила прилику да читав арсенал ракета средњег домета, од којих наводно одустаје, заправо гурне на подморнице и приближи се Русији морским путем.
Лазански је приметио да су совјетски генерали били свесни преваре Запада, али председник Горбачов је пристао да потпише такав споразум, па рачуни сада стижу на наплату јер су амерички „томахавци“ практично на копненим границама Русије.
Историчар Радован Калабић каже да мотиве Запада да изиграју Русе треба тражити у „русофобији“.
„То је страх од једне заокружене и самодовољне цивилизације каква је руска, која је самодовољна не само по ресурсима, већ и по духовном склопу и темељу цивилизацијског развоја. ’Русофобија‘ је зачета у англо-америчком елементу западног света у Лондону, где су се појавиле формулације да је Русија ’дивља и неукротива држава‘ и да се Руси ’не дају упристојити‘. Иза таквих формулација стајало је ништа друго до тога да Русија заправо не жели да игра по њиховом такту, па су уследили њихова демонизација и развој ’русофобије‘“, објашњава Калабић.
Као продужетак „русофобије“ имамо, истиче Калабић, „србофобију“.
„’Србофобија‘ је такође настала у Лондону, након убиства краља Александра Обреновића 1903. године, када је Велика Британија прекинула дипломатске односе са Србијом. Она је изведена из закључка британског премијера Дизраелија који је својим дипломатским наследницима у свом тестаменту поручио: ’Ослањајте се на Турску и Албанце, а будите против Срба који су главни савезници Руса, јер ако Срби изађу на Јадранско море, биће руски коњовоци до топлих мора‘. Из тих једноставних формула, које су они геополитички зацртали, произилази да Срби, чак и када ништа не би предузимали, имали би исти овакав статус на Западу“, категоричан је Калабић.
Он подсећа да је историјска чињеница да се никада није десило да је са руске стране кренуо агресиван напад ка Западу.
„Међутим, тешко је побројати колико је било напада на Русију. Од Наполеона, преко Првог и Другог светског рата, Русија је вечито била у позицији да се брани, а никада да напада“, напомиње Калабић.
И Милиновић се слаже да су Руси увек били принуђени да бране своју кући.
„Америчка инвазивна војска јесте владар планете, али ту је и кључна, ударна песница Русије, која им поручује: ’Господо, не можете оно што сте наумили‘“, закључио је Милиновић.
