Ове године ће „Гаспром њефт“, Влада Србије и два милиона грађана Србије поделити око 4 милијарде динара. О томе како је компанија успела да одржи профитабилност и стабилност пословања чак и у данашњим сложеним спољним условима и уопште, о прошлости, садашњости и будућности НИС-а разговарали смо са Вадимом Јаковљевим.
На светском тржишту нафте ситуација и даље није једноставна, цена се „блокирала“ на доста ниском нивоу од 50 долара — колико је разумно у таквим околностима исплаћивати дивиденде? Зар не би било исправније стварати финансијске резерве?
— „Гаспром њефт“ је ушао у састав акционара НИС-а пре осам година, и свих ових година смо радили на томе да се било какве промене тржишне конјунктуре не разматрају као фактор дестабилизације пословања компаније. Од 2009. у развој НИС-а уложено је преко 2,5 милијарди евра, а највећи део тих средстава усмерен је на увођење нових технологија у производњи, на модернизацију прерађивачке индустрије, развој дистрибутивних мрежа, све у свему, на повећање ефикасности. Кардинално реструктурирање је прошао и систем управљања компанијом, зато је данашњу ситуацију НИС дочекао са пословним моделом отпорним на негативне трендове у тржишним околностима, пре свега, на пад цене нафте.
Тако да ниво ефикасности технолошког нивоа на ком се данас налази „Нафтна индустрија Србије“, омогућава компанији да послује и у много лошијим спољним околностима.
Околностима какве су биле у периоду кризе из 2008. године, када је НИС био у критичној ситуацији?
— Не бих рекао да су 2008. околности биле сложеније него што су данас. Проблеми компаније су настали, пре свега, због непостојања јасне стратегије развоја, јер је пословање таквог глобалног холдинга које се ослања искључиво на решавање тренутних оперативних задатака—пут у ћорсокак. То се и показало током кризе 2008. године. У време приватизације НИС је дуговао скоро милијарду долара и имао годишњи губитак од око пола милијарди евра. Ако се још узме у обзир пад производње нафте сваке године, неефикасна прерада, неизграђена дистрибутивна мрежа, онда не морате бити велики економски стручњак да бисте предвидели будућност такве компаније, а српска влада у том тренутку није имала средства којима би преломила ситуацију у компанији.
Данас је НИС највећа и најефикаснија компанија Србије, која формира скоро 15 одсто буџета земље и која се за неколико година трансформисала из националног играча, искључиво на тржишту нафте и гаса, у успешан регионални енергетски холдинг. И ово је било могуће постићи управо кроз правилан избор стратегије.
Како у „Гаспром њефту“ виде основне правце даљег развоја?
— Мени се чини да питање формулисано на такав начин није сасвим исправно, јер НИС има два главна акционара која дефинишу путању развоја компаније. Осим тога, српску активу не треба схватати само као једно од одељења „Гаспром њефта“. То је самостална пословна структура, која послује у складу са постојећим економским условима, фискалним и инвестиционим амбијентом који је формиран у региону. И ова ситуација се веома разликује од оне, у којој послује „Гаспром њефт“ у Русији, тако да се овде ради искључиво о учешћу руских акционара НИС-а у решавању стратешких питања.
Сама стратегија је „уцртана“ у бизнис план компаније, за период од 2017 до 2019. године, који предвиђа инвестиције у развојне пројекте НИС-а од преко 100 милијарди динара, односно преко 800 милиона евра. Што се тиче конкретних праваца, у преради су то, наравно, пројекти друге фазе модернизације рафинерије. На пример, у пројекат „Дубока прерада“ у наредних неколико година биће уложено око 300 милиона евра. Пројекат подразумева укључивање у ланац производње технологије одложеног коксовања у Рафинерији у Панчеву. Додајте на ово више од 500 милиона евра већ уложених у модернизацију фабрике и биће вам очигледне укупне размере трансформације. Резултат је апсолутно европска линија нафтних деривата, и то не само када је реч о асортиману, већ и о квалитету. А када у наредном периоду буде постигнут показатељ дубине прераде од 98 одсто, фабрика у Панчеву ће стати у ред најбољих рафинерија у свету. Најважнија ствар јесте да ови пројекти значајно повећавају ефикасност производње, што у условима кризе постаје кључни фактор конкурентности.
Узгред, у том смислу је такође веома индикативан пројекат изградње сопствене електране нове генерације за потребе Рафинерије Панчево, што ће омогућити и смањити трошкове набавке енергије и повећати поузданост снабдевања електричном енергијом. Све у свему, компанија снажно наставља да развија енергетски правац.
Развијена продајна мрежа НИС-а под јаким брендовима, коју смо успели да изградимо од 2009. године, обезбеђује сигурну реализацију нафтних деривата на домаћем тржишту, као и у иностранству. Међутим, компанија се на томе неће зауставити, развој продајне мреже ће се наставити, шириће се линија брендираног горива, озбиљна пажња биће посвећена побољшању квалитета услуга.
На који начин се планира развој „апстрим“ сегмента?
— Имајући у виду да се Србија, па и Балкан у целини, тешко могу уврстити у велике светске центре за производњу нафте, кључ успеха је у повећању ефикасности истраживања и производње, као и у примени савремених технологија за производњу.
НИС понекад критикују због примене методе хидрауличког фрактурирања на српским нафтним пољима …
— Прво, технологија хидрауличког фрактурирања тешко се може сврстати у ред нових. У Србији се ова технологија почела примењивати још 1976. године на пољу Банатско Карађорђево. Од тада, ова технологија је у свом развоју прошла много фаза, а ове методе фрактурирања, које ми примењујемо данас и у Русији и у Србији, веома су технолошки напредне и притом, безбедне методе. Толико о празним причама да је фрактурирање опасно за околину. До сада нико није представио стварне чињенице које потврђују опасност од хидрауличког фрактурирања, а притом, ова метода се примењује свугде, где год стандардне технологије нису ефикасне — на пољима уљних шкриљаца у САД-у, код освајања актива са сложеном геологијом у Русији, код развоја сиромашних поља у Европи, укључујући и Балкан.
И ово је објективна реалност — у свету скоро да нема више лаке нафте, а да би се освајале тешко доступне резерве, потребне су нове технологије. Рећи ћу вам и ово — уколико се не би примењивале савремене технологије хидрауличког фрактурирања, тренутни ниво производње нафте у Србији био би неколико пута мањи. Без савремених технологија немогуће је производити нафту. Наравно, увођење таквих технологија прате и посебне мере безбедности.
Које су то мере?
— На пример, пре извођења операције хидрауличког фрактурирања обавезно се испитује херметичност бушотине. Иначе, пре реализације било каквог пројекта процењује се могући утицај на животну средину, што је јасно прописано важећим законодавством Србије. Притом, НИС не само да пажљиво контролише своје активности, него и исправља грешке које су направљене још пре приватизације компаније.
О каквим грешкама је реч?
— Последњих неколико година НИС је У Србији рекултивисао скоро 120.000 квадратних метара земљишта, које је било загађено нафтним дериватима у периоду пре приватизације, ликвидирао скоро 200.000 тона производног отпада, акумулираног током 30 година.
Компанија сада за собом не оставља такве доказе своје делатности, у смислу историјског загађења?
— НИС данас на свим својим бушотинама примењује метод који носи назив „суве локације“, заправо, искључена је потреба да се на локацији формирају спремници за отпад, а од 2016. године локације на којима се врши бушење покривају посебним филмом, који у потпуности елиминише могућност проласка отпада у земљиште, а посебно у подземне воде.
Само један податак: у периоду од 2010. до 2016. године компанија НИС је у еколошке пројекте уложила преко 11 милијарди динара. Чак и по данашњем курсу је то скоро 100 милиона евра. Мислим да је сваки коментар сувишан.
Побољшање ефикасности развоја налазишта значи, између осталог, и убрзање процеса производње нафте? Јер критичари компаније говоре и о томе, да се нафта из српских налазишта убрзано извлачи, да већ у наредном периоду може доћи до исцрпљивања залиха нафте у држави…
— Тај аргумент је чудан и смешан, јер циљ сваке енергетске компаније јесте да обезбеди максималну ефикасност у раду са нафтом и то у целом ланцу — од истраживања, преко производње, до реализације. Значи, НИС оптужују да добро ради, да производи нафту брзо, квалитетно и јефтино и да, на крају крајева, акционарима обезбеђује профит, а држави највећи могући порез. Другим речима, било би боље да се ради „као некада“, остављајући у земљи највећи део нафте? У том случају најлакше би било сасвим обуставити производњу и набављати сву нафту у иностранству, трошити на то буџетска средства, а не зарађивати их. Међутим, онда треба заборавити на енергетску безбедност Србије и на разумне цене горива.
Критичари говоре, пре свега, о методама производње које се не користе у свету и које „Гаспром њефт“, наводно, не примењује на својим руским активама.
— На српским налазиштима, као и на већини других у свету, па и на руским локалитетима „Гаспром њефта“, нафта се из бушотина вади помоћу електричних потопљених центрифугалних пумпи. Управо помоћу савремених технологија наша компанија је успела да у производњу укључи и велике количине ресурса који су практично већ били отписани — какву би Србија имала корист од њих да су остали заробљени у земљи? Ми се водимо сасвим једноставном логиком: ефикасно производећи нафту, ми истовремено морамо ефикасно обнављати резерве кроз вршење геолошких истраживања. Руководећи се управо том логиком, НИС је последњих неколико година увећао ресурсну базу компаније за више од 50 одсто. Другим речима, не треба се плашити да ће „сва нафта бити испумпана“ — залихе се не смањују, већ повећавају. Осим тога, сада истраживања не вршимо само у Србији, него у целом региону — у Мађарској, Румунији, Босни и Херцеговини.
Да ли је онда је истинита прича да буџет Србије губи значајна средства због повластица које су дате НИС-у у вези са плаћањем рудне ренте?
— Термин „повластица“ у овом случају није сасвим коректан. Наиме, у време приватизације НИС-а законом утврђена рудна рента износила је 3 одсто, а држава је продужила право плаћања ове пореске стопе за велике инвестиционе пројекте компаније до достизања њихове исплативости. Другим речима, ово није повластица дата „Гаспром њефту“, већ логична, и по мом мишљењу веома исправна политика српске Владе, која је у потпуности усклађена са одредбама руско-српског међудржавног споразума о енергетској сарадњи.
Производња нафте у Србији, имајући у виду количину нафте, њен квалитет и геологију налазишта, сложен је и скуп посао, који захтева озбиљна улагања. Без подршке од стране државе, компанија НИС не би била у могућности да у развој пројеката инвестира толико средстава колико је улагала током ових осам година, не би успела да преокрене очигледну тенденцију смањења обима производње и, као резултат тога, приходи у државни буџет наставила би да се смањују, а захваљујући повољној инвестиционој клими НИС их сваке године повећава. У 2016. у буџет Србије је уплаћено 145 милијарди динара, а у 2008. свега 55 милијарди динара. Чак и када коригујете ове износе, у смислу пада курса, националне валуте у протеклих осам година, то је 1,2 милијарди евра у односу на некадашњих 580 милиона евра. Разлика је очигледна и управо ово је резултат глобалног, стратешког поимања ситуације, које су својевремено показале власти ове земље.
Иначе, када се ради о новим или сложеним пројектима, овакви облици подршке од стране државе су уобичајени у многим земљама широм света. На пример, у Сједињеним Државама рудна рента као таква уопште не постоји. У Русији је рудна рента нула процената за пројекте развоја тешко доступних резерви или за пројекте који се реализују у удаљеним подручјима у тешким климатским условима.
Уосталом, не морамо ићи тако далеко. Подсетићу вас да је у суседној Румунији, приликом приватизације компаније „Петром“, Влада ове земље замрзла рудну ренту аустријском ОМВ-у на 10 година. Сличан корак је предузела и Влада Мађарске, када је у време кризе постигла договор са националном нафтном компанијом МОЛ о замрзавању рудне ренте на 15 година.
Тако да је ово уобичајена пракса да држава подстиче компаније када се ради о сложеним условима производње нафте.
Другим речима, НИС није само пословни пројекат?
— Рад националне енергетске компаније не може бити само пословни пројекат у чистом облику, јер успешност тог рада спада у питање енергетске и економске безбедности земље. Међутим, кључ успеха јесте управо у примени концепта пословног приступа, и то најсавременијег и најефикаснијег. То је оно чиме се руководи „Гаспром њефт“ када је реч о управљању компанијом НИС, и то је оно што је омогућило да се у Србији створи један од најмоћнијих и најконкурентнијих енергетских холдинга у Источној Европи са диверсификованом производњом, базом ресурса која се развија и омогућава раст производње, са савременом прерадом и продајом у неколико земаља. Поред тога, НИС — то је 11 хиљада радних места и снажан програм социјалних улагања.
Шта је циљ социјалног улагања?
— НИС је стратешка актива „Гаспром њефта“. У сарадњи са Владом Србије имамо велике планове за развој компаније. Дошли смо у Србију да у њој останемо дуго, а према земљама у којима обављамо делатност увек се односимо веома одговорно. Зато улажемо озбиљна средства у развој културних и социјалних пројеката — у сарадњи са Емиром Кустурицом сваке године одржавамо фестивал класичне музике „Бољшој“, обновили смо руско гробље у Београду, учествујемо у стварању јединственог мозаика за унутрашњу декорацију куполе Храма Светог Саве. Навео сам вам само највеће пројекте, заправо их има много више.
Дакле, наравно да НИС није само пословни пројекат. То је, без сумње, врло јасан пример успешне сарадње две међусобно веома блиске земље — Русије и Србије.
