Урбанистичка комисија Београда 1967. године жучно је расправљала о траси ауто-пута од Бежанијске косе до Ауто-команде све док градоначелник Бранко Пешић није одабрао пројекат Бранислава Јовина и Јована Катанића за најскупљу варијанту моста Газела и Мостарске петље (десет пута скупље од конкурентског решења).
Иако у комунистичко време није било опозиције, многи стручњаци, партијски сумњичавци, дежурни скептици, ускогруди бирократски мозгови, оспоравали су пројекат као амбициозан за тадашњи Београд. Пешић је пресекао и дан-данас имамо Газелу као најважнији престонички мост.
Критикована је власт Слободана Милошевића када је 1991. године, у освит крвавог грађанског рата и распада Југославије, започела изградњу грандиозне спортске хале на Новом Београду, којом је Србија требало да конкурише за Светско првенство у кошарци.
Уследиле су санкције, хиперинфлација, изолација, Србија није имала право да организује било какво међународно такмичење, те је и изградња дворане прво успорена, па и обустављена, под сталном и гласном спрдњом опозиционих лидера из СПО-а, ДС-а, Грађанског савеза…
После Петог октобра и „демократских промена“, радови су ипак настављени и 2004. године коначно је завршена „Комбанк арена“, спортска и концертна лепотица главног града Србије.
Жестоко је опозиција критиковала градоначелника Београда Ненада Богдановића чак и када је 2002. године поплочао тротоар Улице краља Милана у срцу Београда.
Оптужбе опозиције, коју је по снази предводила Српска радикална странка са Војиславом Шешељом, Томиславом Николићем и Александром Вучићем на челу, у најкраћем су гласиле — то је прескуп, непотребан и штетан посао који може да користи само појединцима, а не и главном граду. Да не подсећамо на теже речи.
Али то је само мала епизода. Крупнији и много скупљи подухват који је покренула градска власт демократе Ненада Богдановића био је још један мост преко Саве — Мост на Ади.
Огроман посао за престоницу реализован је после Богдановићеве смрти, за време мандата Драгана Ђиласа. И ова капитална инвестиција пролазила је кроз баражну ватру опозиционих лидера који су, попут еминентних светских архитеката, „знали“ да пројекат треба да буде знатно јефтинији, да је огромни пилон потпуно сувишан, да мост не би требало да прелази преко Аде већ пола километра десно или лево — само не ту где се гради. И мост је, ено га, саграђен.
Свакодневно је Ђилас нападан и због сече платана у Булевару Краља Александра. Бројни политички ривали преко ноћи су постали заштитници флоре и фауне, дрвећа, врабаца, булеварске ’ладовине‘ без које ће и шарм овог дела града потпуно изумрети. Ено, Булевар је поново у дрвореду, култивисан, сређен, уподобљен естетским критеријумима, а вероватно и саобраћајној логици престонице.
Баш су ове недеље, они који су оштро критиковали Мост на Ади, поносни што су завршили модерну саобраћајницу која повезује тај мост са Бежанијском косом, док се сада чују чак и критике да је бициклистичка стаза на тој брзој и корисној деоници — преуска.
Садашњу београдску власт опозиција непрекидно пљује и због амбициозног пројекта „Београд на води“, нове музичке фонтане на Славији, јарбола са заставом на Ушћу, о коме се управо полемише, калемегданске панорамске гондоле која тек треба да постане туристичка атракција престонице.
Све те послове политички ривали бескомпромисно оспоравају на сличан начин као што је оспоравана Газела, Арена, подземна станица Вуков споменик, Прокоп, плочници Српских владара, Мост на Ади, ширина тротоара у новом Булевару Војводе Степе, платани, реконструисани ташмајдански парк уз помоћ Азербејџанаца…
Једноставно, у Србији је и комунална инфраструктура питање дневнополитичког, па и тобожњег високоидеолошког разрачунавања. У Србији су и Мостови и ауто-путеви, бициклистичке стазе, фасаде, тротоари, споменици, имена улица, плочници, дечја игралишта — арена за бруталну међустраначку тучу.
Партијска кратковидост не досеже до просте истине да нико од пролазних владара, лидера, странака и странчица, не може да понесе са собом оно што је саграђено, у тренуцима када силази са власти.
Нити има везе са здравим разумом да би поред рушевина и шута које су оставили Хитлер и НАТО, понекад и неки Срби нешто срушили у нашем убијаном граду.
Нека будућност, струка, наука, али и правосудни органи дају одговоре који је од пројеката поспешио живот и улепшао Београд, а да ли су и на ком конкретном послу опране, проћердане или покрадене државне паре. У то се не бисмо мешали.
Једно је сигурно: најгори је онај посао који није завршен.
