Стране директне инвестиције у Србији су прошле године достигле суму од 1,9 милијарди евра. Али да ли то значи да наша земља има повољан амбијент за страна улагања? Професор Београдске банкарске академије Зоран Грубишић истиче да последњих неколико година постоји позитиван тренд макроекономске стабилности, о чему говоре сви битни параметри који су уважени и од агенција за рејтинг .
„Са ММФ-ом смо у аранжману из предострожности. Наше обавезе према ММФ-у су нула, ни по претходном ни по овом аранжману нисмо ништа повукли, али јако је битан тај сигнални ефекат“, истиче Грубишић. Он напомиње да су кључни макроекономски показатељи стабилни попут стопе инфлације, која је у последњих неколико година испод циљаног нивоа. Пада и буџетски дефицит, јавни дуг се зауставља и у зони је пада према БДП-у, а девизни курс је стабилан. Кад све то погледате, уз мишљење рејтинг агенција и ММФ-а, ми заиста важимо за једну од пожељних дестинација, у оквиру наше групе транзиционих земаља, констатује Грубишић.
Др Стеван Рапајић са Института за међународну политику и привреду, с друге стране, скреће пажњу да не постоје јасни докази о повезаности страних директних инвестиција (СДИ) и БДП-а.
„Истраживање које сам радио о СДИ од 2001. до 2013, а то се може односити и на инвестиције након 2013. говори у прилог тези да нема јасне повезаности између прилива СДИ и раста БДП-а, односно индикатора локалног економског развоја“, каже Рапајић. Он посебно указује на питање субвенција страним инвеститорима на име отварања нових радних места.
„О тим субвенцијама се пуно прича, а мало зна. Ако узмемо пример ’Фијата‘, он је по финансијском извештају из 2015. остварио профит од свега 16 милиона евра, а субвенције државе ’Фијату‘ су износиле 19 милиона евра, па сами процените да ли ту има неке економске исплативности. Субвенције су, нажалост, нетранспарентне“, упозорава Рапајић.
Он подсећа и да је вршилац дужности Развојне агенције Србије Жељко Сертић прошле године јасно рекао да Србија не располаже подацима о висини инвестиција, не само о тачном броју страних директних инвестиција и њиховој вредности, већ и о томе колико је држава Србија њима дала.
„Многи уговори су тајни. У оном у шта смо могли да имамо увид најзначајније ставке су остале прецртане црним“, наводи Рапајић и додаје да је и сâм безуспешно покушао да дође до тих података. Као занимљив детаљ наводи да најрелевантније податке о томе има „Налед“, институција из које нам долази премијерка.
Питање страних директних инвестиција увек изазива контроверзе и дискусије, слаже се Грубишић, подсећајући на истраживање словеначког економисте Јоже Менцингера, који тврди да стране инвестиције дугорочно доносе земљи више штете него користи.
„Стране директне инвестиције нису нешто лоше, оне су добре. Али када и под којим условима — то је основно питање“, истиче Рапајић, објашњавајући да је проблем, што је две трећине страних директних инвестиција у Србију од периода отварања дошло кроз приватизацију, а то је значило и отпуштања радника.
Дешавало се, каже, да су, како би се испунили услови задати од владе за субвенције, радници отпуштани а онда опет запошљавани преко ноћи.
„У таквим ситуацијама, када стране директне инвестиције долазе кроз приватизације, када су многе од њих спорне, а то чак тврди ЕУ, и то су можда једне од најкрупнијих, поставља се питање под којим условима оне долазе, колике су субвенције које ми њима дајемо, да ли су оне економски исплативе и шта се тиме добија. Проблем је у томе што држава није урадила ниједну такву анализу. Цела прича о субвенцијама у Србији јесте да с једне стране имамо закон који то регулише, а с друге да је начин на који се спроводи доста дискутабилан“, констатује Рапајић.
На питање које су наше компаративне предности за стране инвеститоре и да ли постоје сектори у којима смо посебно пожељни, Грубишић каже да је ситуација ту разнолика и да постоје два угла — угао земље и угао страног капитала.
„Паметна земља би требало да проба некако да усагласи те углове кроз неку стратегију и да, а нама заиста недостаје, привлачи капитал у оне секторе који одговарају дугорочним потребама земље“, оцењује наш саговорник.
Према Рапајићевим речима, мора се водити рачуна да не субвенционишете баш све стране директне инвестиције.
Намеће се и проблем одлива капитала. Коментаришући чињеницу да су 2016. нето инвестиције износиле свега 416 милиона, али и да су драстично повећана такозвана „међукомпанијска задуживања“ — са 124 милиона евра у 2015. на чак 737 милиона, Рапајић каже да држава готово да нема могућност да то регулише.
„Ми не можемо стати значајно томе на пут, као што то не могу ни много развијеније државе од нас. У том погледу транснационалне компаније, а то и јесу СДИ, имају предност у односу на државе. С једне стране, имате њихово субвенционисање где држава не зна колико им је тачно дала, с друге стране, држава не зна ни колико су они стварно уложили и колико су оставили ту у земљи“, упозорава он.
Грубишић напомиње да је врло тешко утицати на тржиште и издавати неке уредбе и ригидне мере.
Какав хаос Американци слуте, па стопирају улагања у Србију. Опширније прочитајте у посебном тексту.
