„Та идеја се мора ’погурати‘ и у Српској и у Србији ако желимо да сачувамо српски језик и национални идентитет. Њу је реализовала само Русија, где руски језик има тај статус. То значи да руски језик не улази у број часова, него се сваке године тај број одређује преко оног минималног од десет часова, а критеријуми за то су културно нахођење, односно културна вредност нације“, истакао је Ковачевић.
Он је на округлом столу о теми „Српски језик и ћирилица данас“, који је одржан у Андрићевом институту у Андрићграду у оквиру Видовданских свечаности, нагласио да ако та идеја не може да буде реализована, онда српски језик у Српској и Србији треба да има статус барем као француски језик у Француској, где Академија наука не дозвољава да ученици имају мање од девет часова француског језика седмично.
„А ми Срби долазимо данас у ситуацију да у средњој школи уопште не учимо српски језик, већ само књижевност. Питање је како ми уопште учимо књижевност, ако не учимо српски језик. Како читати Библију или ’Енциклопедију мртвих‘ Данила Киша? Књижевност се једино може разумети ако разумемо различите функције језика, односно уколико познајемо језик“, рекао је професор Ковачевић, упитавши како ће онда Срби припадати културној елити, онако како је Вук Караџић замислио када је српски језик увео у Европу.
Он је нагласио да су на данашњем округлом столу постављена многа питања која никада нису отворена на српском језичко-културном простору, јер се после дугих дескрипција дошло у ситуацију која се више не може описати уколико се не буде деловало.
„Ми од времена Вука Караџића, па и у његовом времену, нисмо имали српски филолошки програм где би стајала бар три-четири начела око којих бисмо се сви сложили и да једном ујединимо српску културну елиту. Ако ово време треба да нас учи било чему, онда треба да се сетимо реченице коју је једном рекао Мило Ломпар: ’Стидим се времена којем припадам, антисрпском слоју, без обзира што сам сâм појединац Србин‘“, оценио је Ковачевић.
Он је појаснио да та реченица значи да Срби као народ треба да мењају свест да су Срби по томе што чувају национални идентитет и властиту баштину.
„Матија Бећковић има један феноменалан стих који каже: ’Будућност је остатак прошлости‘. Питање је може ли постојати будућност било којег народа који нема прошлости. То је једно од централних питања. Шта има онај ко нема властите баштине? Осим тога, ако су критеријуми будућности само критеријуми будућности, онда ту не постоји народ“, појаснио је Ковачевић.
Он је додао да је у Републици Српској почела израда закона о језику и писму и изразио је наду да ће тај закон бити сагласан са законом о језику и писму у Србији, јер је реч о истом језику, народу и писму.
Ковачевић каже да је у Србији закон о језику и писму кренуо у скупштинску процедуру, јер је очито да се заштита српског језика не може вршити мимо самог закона, зато што су Срби народ који мало води рачуна о властитим идентитетским критеријумима.
„Ћирилица би требало, законски и практично, да буде у свакодневној употреби. Зато овај скуп треба да дâ смернице у погледу заштите српског језика и писма. Ако у Републици Српској не постоји институт за српски језик, ми пуштамо другима да се научно баве нашим језиком, поредећи га са политичким језицима, јер на нивоу БиХ постоји само један Институт у Сарајеву, који жели да се представи као једина институција која се бави проблематиком српског, хрватског и бошњачког језика“, истакао је Ковачевић.
Он је додао да на овом скупу треба да се направи заокрет у јединству српске политике и српске филологије, да се при Влади Републике Српске направи Савет за језик или Институт за језик.
Професор на Филолошком факултету у Никшићу Јелица Стојановић рекла је да је српски језик у Црној Гори доведен до непостојања, што се тиче формалног плана.
„Говори се једино српски језик, без обзира како га именовали, али је име српског језика потпуно одстрањено са јавне или државне сцене Црне Горе. Српски језик је уписан као језик у службеној употреби уз ’босански‘ и хрватски, а црногорски је службени језик“, додала је Стојановићева.
Она је истакла да српског језика нема у званичним документима у Црној Гори, а нема га ни у једној сфери за државне и званичне структуре.
„Српски језик је остао у склопу студијског програма за српски језик, који је сада најлепше језгро у Црној Гори које треба очувати“, рекла је Стоjановићева и додала да се у основним и средњим школама српски језик зове црногорски–српски, ’босански‘, хрватски, али су одштампани уџбеници на којима пише црногорски језик.
Стојановићева је истакла да је статус српског језика у Црној Гори доведен до потпуног апсурда, упркос историјском континуитету.
Академик Слободан Реметић рекао је да су језик и писмо основни камен темељац националног идентитета.
„Језик и писмо деле судбину народа, који се њиме служи. Пошто знамо шта нам се све дешава, угрожени су и језик и писмо. Ово што се дешава са српским језиком, да је преименовањем једног језика настало више политичких језика, то се никада није десило нигде на планети“, истакао је Реметић.
