У Краљевини Југославији за градњу подземног града знало је пет људи. Грађен је од 1930. до 1934. године, а главни пројектант био је руски инжењер, стручњак за копање рудника, име није познато.
Тадашњи војни стратези рекли су краљу Александру да постоји лавиринт шупљих стена који би могао да се користи у војне сврхе и који би могао да буде ратно краљево командно место.
Пет хиљада квадратних метара, 75 просторија, намењен је за смештај три до пет хиљада људи. У тајном граду урађен је вентилациони систем, систем за водоснабдевање, складиште за муницију, бунар и капела, у којој је богослужење обављао протојереј из Белорусије, који је у Србију пребегао након Октобарске револуције.
У просторијама нема намештаја, јер је опљачкан током Другог светског рата и после њега. Покрадено је све што се могло однети, укључујући електричне и водоводне инсталације. Због сумње да је краљева породица оставила благо, трагачи су копали и по зидовима капеле.
Тајни град су правили затвореници из свих делова краљевине Југославије, довођени су ноћу, одрађивали су своју смену од десет до петнаест дана и враћани ноћу, тако да никада нису сазнали ни где су били ни шта су радили. Међутим, град није завршен.
Грађани Малог Зворника мало знају о тајном граду, једној од највећих тајни Краљевине Југославије.
Кључеви тајног рада налазе се у рукама општине Мали Зворник, а све тајне чува доба Титове и Краљевине Југославије.
У подземном граду снимана је серија „Равна Гора“. На путу до Камене девојке нема путоказа, а да би ушли у тајни град морате прећи пут који је приватно власништво. Да би постала туристичка атракција у реконструкцију Камене девојке потребно је уложити од три до пет милиона евра.
