Шта се може кад се државе око граница не сложе? Иако је Арбитражни суд у Хагу о границама Пиранског залива рекао своје, Загреб и Љубљана ће по свему судећи још дуго да се баве том темом, а судећи по речима стручњака за ту област, том одлуком суда није стављена тачка на тај случај. Што је још горе, како ствари стоје, ако и Србија уђе у арбитражу са Хрватском око границе на Дунаву, ствари неће бити добре по нас.
Бојан Милисављевић, шеф катедре за Међународне односе на Правном факултету у Београду, подсећа да је сваки погранични спор осетљиво питање за сваку државу.
Шта спаја, а шта раздваја Пирански залив са границама Србије и Хрватске на Дунаву?
„Тај случај две државе су решиле да повере Арбитражном суду у Хагу што се сада испоставља да није била добра одлука. И ако постоји правна одлука да се изврши, не постоје механизми да се то извршење и спроведе. Она, истина, правно обавезује, али би било много боље да су спор поверили Међународним суду правде, јер би иза њега стајао механизам Уједињених нација што би обезбедило спровођење“, објашњава наш саговорник.
Што се тиче конкретно те одлуке она је, додаје наш саговорник, донета у складу са међународним поморским правом, Конвенцијом УН о праву мора из 1982. године, обичајним правом, као и основним изворима који се примењују у том случају. Према Милисављевићевом мишљењу, одлука је донета у складу са начелом правичности, које доминира као принцип решавања таквих пограничних поморских спорова и које је уобичајено и применљиво. Он такође напомиње да је очекивано да ниједна страна не буде задовољна, иако каже да је очигледно да је словеначка страна више била заинтересована да се та пресуда изврши у односу на хрватску страну, која је негде на половини самог поступка, увидевши исход спора, почела да опструира саму одлуку.
„Шта ће даље бити, то сад зависи од односа ове две државе и других заинтересованих држава. Постоје два могућа решења, правни пут који опет подразумева две варијанте: враћање на непосредне дипломатске преговоре или обраћање Међународном суду правде за утврђивање коначних чињеница. Тако да, иако је донета правна одлука, зато што се једна страна не слаже да је изврши, то питање није затворено. Други пут је политички, обе државе су чланице ЕУ и НАТО-а, па је и сама ЕУ заинтересована да њене чланице решавају своје спорове на миран начин, тако да се очекује да се и Брисел укључи у покушај да се нађе право решење између две државе“, објашњава професор Милисављевић.
Словенија као обална држава, наравно, има право изласка на отворено море и зато је логично да се очекује да добије коридор за пролазак из свог залива ка отвореном мору. Што се тиче утврђивање саме границе у Пиранском заливу, она је, напомиње наш саговорник, повучена према граници на копну — као права линија, што је уобичајени начин утврђивања поморских граничних црта у међународном праву.
Излаз на отворено море, колико је геостратешки битан за Словенију, битан је и за, на пример, Аустрију или друге државе којима је пут преко Словеније најкраћи ка међународним водама, било да се ради о цивилном, или војном транспорту, или пак туризму. Са друге стране, ништа мање нису важни речни токови кад је о истим стварима реч, па тако не треба занемарити чињеницу како ће се развијати спор око границе на Дунаву који Србија и Хрватска покушавају да реше.
Другим речима, да ли ће Хрватској, иако јој ова одлука суда не одговара за Словенију, одговарати у случају одређивања граница са Србијом на Дунаву?
Професор др Миломир Степић са Института за политичке студије за Спутњик каже да би Србија, због ове одлуке око Пиранског залива, морала озбиљно да припази ако дође до евентуалне арбитраже око границе на Дунаву.
„Та арбитражна комисија је донела одлуку за Словенију и Хрватску позивајући се на катастарске границе. То за нас може да буде веома опасно, јер ако признају катастарске границе у нашем случају Хрватска може да буде у предности“, каже наш саговорник.
Он напомиње да чињеница да Хрватска, иако поседује готово читав Јадран, нема намеру да одустане ни од педља територије коју сматра својом, што говори колико је она озбиљна кад је реч о тим стварима.
„Србима је битније од тога да ли се Словенија и Хрватска око овога слажу или не, то што се арбитражна комисија на неколико места позива на катастарске границе, то значи границе атара насеља. То може да буде опасно у нашем случају, јер Србија у вези са границом на Дунаву захтева да она иде средином речног тока, односно средином пловног пута. Хрватска, са друге стране, захтева управо те катастарске границе, јер она према катастрима са наше, леве, стране Дунава има 30.000 хектара, а са друге, десне стране Дунава, која припада Хрватској, ми имамо 10.000 хектара. Дакле, они су у далеко већој предности зато што би они са друге стране Дунава имали и нека стратешка места. На пример, у случају неког сукоба имали би идеалне мостобране.“
Са треће стране, истиче Степић, све то би се косило са нашим захтевом да граница буде на средини пловног пута реке, а није у питању нека речица.
„Е то је оно што ме плаши, јер ова арбитражна комисија је у овом случају имала приступ катастарским границама и плашим се да сутра нека слична комисија, ако ми престанемо на арбитражу, користи исти принцип и онда ми ту арбитражу свакако губимо“, каже он.
Професор Степић наглашава да је одржана арбитража била између две чланице ЕУ и НАТО, а наша арбитража би била између нас који смо ван Уније и државе која је чланица ЕУ, што нас и у том смислу ставља у лошију позицију. Закључује да због свега тога судбину Србије и дунавске границе не би предавао у руке неке арбитражне комисије.
