Сејшели одавно нису дестинација доступна само политичким моћницима, краљевским породицама и холивудским звездама.
Већина локалног становништва за Србију никада није чула, али има и оних који знају за Новака Ђоковића, Немању Видића и друге српске спортисте. Ипак, Србија је, на неки начин, свакодневно присутна у њиховим животима. Тачније, Косово. При изласку из сејшелске престонице Викторије постоји насеље које носи то име. Током рата на Косову и Метохији, 1999. године, тек се насељавало, комшије се нису слагале, те је тако и добило име.
Сејшели су земља насмејаних и љубазних људи, непрегледних природних лепота, вечитог лета и равнодневнице (свиће око 6, а сунце залази око 18 сати). Због чудесних природних лепота, питомих џунгли, широких плажа са белим пудерастим песком, гранитних стена, корала и тиркизног океана, Сејшеле називају „рајским острвом“. Легенда каже да се библијски рајски врт налазио на једном од острва тог архипелага, на острву Праслин, где се угнездио и национални парк „Вале де Ме“.
Ту су очуване јединствене палме, које не расту нигде другде на планети. Према веровању Сејшелаца, Адам и Ева нису појели јабуку већ плод те палме — коко де мер (морски кокос), који је карактеристичан по својој еротичној форми.
Постоји мушки и женски плод, који обликом наводно подсећају на мушке и женске полне органе.
Женски плод тежи и до 25 килограма, а веровало се да „месо“ кокоса јача здравље и лечи од свих болести.
Коко де мер је данас главни симбол Сејшела, а доспео је чак и на званичан сејшелски печат, којим цариник оверава пасош путника приликом уласка и изласка из земље.
Упркос папреној цени од око 300 долара, коко де мер је и један од омиљених сувенира међу туристима, али је под заштитом државе и из земље се може изнети само уз посебан сертификат. Други симбол Сејшела су и џиновске корњаче, тешке и по 250 килограма. Живе и по 200 година, а неки тврде да их на Сејшелима има колико и становника, други кажу — дупло више.
Некада је у сејшелским породицама постојала традиција да се девојчицама по рођењу дарује мала корњача, а обичај је налагао и да се она поједе када се девојка уда. На срећу, таквих обичаја више нема.
Сејшели су највећи природни резерват — више од 50 одсто територије чине национални паркови, па је по томе та земља јединствена у свету.
Од укупно 115 острва која улазе у састав те земље, само 33 су насељена. Главно и највеће острво је Махе, на њему се налазе и главни град Викторија, у којој живи готово трећина становништва земље (око 26.000 становника), и међународни аеродром. То је једна од најмањих престоница на свету, неки тврде чак и најмања. Толико је мала да се очас посла може и препешачити.
Престоница је названа у част британске краљице Викторије. Све до независности 1976. године, Сејшели су били британска, а пре тога и француска колонија.
Први који су посетили Сејшеле били су арапски трговци, али су први запис о острвима оставили Португалци 1505. године, након што је Васко де Гама допловио до овог дела света и уцртао га у мапу. У то време архипелаг је био ненасељен и у следећа два века пирати су га користили као своје пристаниште. Отуда и легенда да је на Сејшелима скривено највеће пиратско благо у историји.
Французи су Сејшелска острва окупирали 1756. и назвали их по француском министру привреде Жан Моро де Сешелу, а под британску власт су прешла 1814. године.
Трагови колонијалне прошлости видљиви су и данас — осим по називу земље и престонице, у употреби су три званична језика: креолски, француски и енглески. Осим тога, једно од главних обележја Викторије је умањена реплика лондонског сата Биг Бен у сребреној боји, а „веза“ са Британцима је видљива и по томе што се вози левом страном.
Данас на острвима живе претежно Креоли (мешавина азијских, европских и афричких досељеника) — око 93 одсто, а остало су белци енглеског и француског порекла, Африканци, Индуси, Кинези…
Туризам је главни извор прихода — само прошле године земљу је посетило око 300.000 туриста. Последњих година отварају се и офшор компаније и банке где се пребацује огроман новац, а осим тога становништво се бави и рибарством. Замрзнута и конзервирана риба је главна извозна роба, а такође извозе и цимет, ванилу, копру (тврди бели део кокоса).
На Сејшелима људи не пате да буду обучени у најпознатије светске брендове, важнији су им духовна испуњеност и породични живот. Ведрог су духа, па позитивну енергију преносе и на туристе. Овде је сасвим нормално да вам се пролазник јави и пита како сте или да вам помогне у невољи.
Свако сејшелско острво је посебно на свој начин. Међу туристима су Махе, Праслин и Ла Диг најпознатија острва тог архипелага.
Махе осваја бујном вегетацијом, густим џунглама и планинским врховима који се уздижу изнад Индијског океана, дрвеним креолским кућама, колонијалним зградама француског и британског духа, малим радњама и радионицама, музејима, луксузним хотелима, усамљеним плажама, водопадима, видиковцима и плантажама…
Праслин је од Махеа удаљен на око сат времена вожње бродом или 15 минута авионом и друго је по величини острво на Сејшелима. Најлепше плаже и природни резерват „Вале де Ме“, који је под заштитом Унеска, налазе се управо на том острву. Међу њима је и Ансе Лацио, плажа коју ћете увек видети на врху листа најлепших плажа света.
Са Праслина се до Ла Дига бродом стиже за око пола сата. То је острво са посебним шармом, креолским гостинским кућама и апартманима, импресивном природом, нестварним пејзажима, плантажама, гранитним стенама и скривеним увалама. Овде нема луксузних хотела и моторизованог саобраћаја — бицикла је главно превозно средство.
Ипак, оно што се мора пробати на Сејшелима јесу локални специјалитети. Одлазак на пијацу у Викторији је прави доживљај — шаренило боја, укуса и мириса и обиље риба, егзотичног воћа и поврћа. У ресторанима ће вам најчешће понудити рибу са грила у креолском или кари сосу, коју ће најчешће послужити уз пиринач и салату од, рецимо, зелене папаје, а један од главних специјалитета је и слепи миш.
Легенда каже да ако пробате локални специјалитет „бредфрут“, који се прави од хлебног дрвета, сигурно ћете се једног дана вратити на Сејшеле. Од те воћке, које има у изобиљу, прави се чипс који се служи уз друга јела, а чипс се прави и од банане, која расте свуда око вас, и слатког кромпира.
Сејшелима се могу разочарати само они који трагају за ноћним проводом. Тога овде готово да нема. Али се зато може уживати у пливању, роњењу, сурфингу, пецању, једрењу, шетњама острвима, успињањима на планинске врхове, упознавању нове културе и гастрономије.
Сутра читајте: Ко је Србин који је донео православље на Сејшеле
