Министри одбране осам земаља-чланица НАТО-а саопштили су да су четири међународна батаљона Алијансе, стационирана у Источној Европи, спремна да одговоре на сваку „руску агресију“. На страну то што „руске агресије“ нема ни на пушкомет, намеће се питање — да ли Москва треба да се уплаши након овако сроченог саопштења НАТО-а, или ова порука Алијансе заправо и није упућена Кремљу.
Војни аналитичар Александар Радић за Спутњик каже да четири мултинационална батаљона у Естонији, Летонији, Литванији и Пољској, а које предводе Немачка, Британија, САД и Канада, не представљају велику војну снагу.
„Иако су то јединице које су јако квалитетно опремљене и оспособљене, оне су пре свега у функцији политичког одговора, односно нека врста средства за одвраћање које треба да покаже земљама-савезницама Истоку граница НАТО-а, да се на њих мисли у оном тврдом језгру Алијансе на Западу, као и са друге стране океана, у Сједињеним Државама. Пре свега, НАТО је први пут у историји у ситуацији да на својој територији формира наменски организоване мултинационалне борбене групе и то би требало да представља симбол унутрашње кохезије Алијансе, нешто што је пре свега за интерну употребу Савеза, а требало би да покаже да су све земље спремне да ставе на располагање своје капацитете у складу са Чланом 5. Вашингтонског споразума који подразумева колективну одбрану“, објашњава Радић.
Он додаје да поређење четири батаљона НАТО-а са руским снагама није релевантно и истиче да у овој ситуацији није реч о реалном сценарију борбене употребе, већ о нечему што пре свега има политичко-пропагандну и медијску димензију.
„С друге стране, у Русији се обнављају јединице великог формата као у време Хладног рата, формирају се тенковске дивизије, формирана је армија, то су изузетно масовне снаге које по свом бројчаном саставу и количинама ратне технике далеко премашују четири батаљона НАТО-а, рачунајући и националне снаге које се налазе на тој територији. Зато је логичан закључак да нема реалног сценарија у коме би те снаге Северноатлантске алијансе биле ангажоване, али је њихово формирање одиграло врло важну улогу у контексту кризе у ЕУ и концепта одбране Европе. НАТО мора показати да има своју функцију и да може да покаже своје војнике и оклопну технику у земљама-чланицама које осећају да су потенцијално угрожене, чак иако у стварности нико озбиљан не би тврдио да заиста постоји та ’фантомска опасност‘ са Истока“, наглашава Радић.
Војни аналитичар Андреј Млакар саопштење министара одбране НАТО-а види као игру плашења противничке стране и изигравање храбрости и кохезије савезништва у оквиру Северноатлантске алијансе.
„Ако узмемо да сваки од та четири батаљона има између шестсто и осамсто војника, јасно је да то не чини неку озбиљну претњу руској армији. Руска војска на северозападној граници, према балтичким земљама, има доста јаке снаге које су по броју тенкова и војника јаче од појединих земаља које су послале своје снаге у те батаљоне. Хипотетички гледано, чак и када би почео неки отворени сукоб, једино што би могао НАТО у овом смислу да уради јесте да пошаље носаче хеликоптера и да се њихови војници лепо спакују и сви заједно врате у своје земље, с обзиром на то да би ефектни јуриш руске армије трајао највише 48 сати и њихов најефикаснији ватрени удар збрисао би пола балтичких земаља“, категоричан је Млакар.
Он напомиње да челници НАТО-а то јако добро знају, али је прича о батаљонима одличан пропагандни трик како би се показало да је савезништво јако и способно да се одупре наводној руској војној агресији која им, како тврде, прети са Истока.
„То и јесте једина сврха подизања та четири батаљона, с обзиром да тамо већ постоји шест борбених група америчких снага са 150 до 200 тенкова, које такође немају неку ефективну борбену вредност нити би могле да се одупру руској Кантемировској и Таманској дивизији у случају неког оштрог конфликта. Ово су дакле само јефтини трикови и медијска спиновања ради потврђивања балтичких земаља као окоснице НАТО-а, јер је евидентно да је од почетка украјинске кризе НАТО затечен, народски речено, ’спуштених гаћа‘, јер се испоставило да од неког дуплирања снага и јачине тенкова није било ништа. Па они нису могли да скупе ни петсто оперативних тенкова на врхунцу кризе“, напомиње Млакар.
Како каже, Алијанса је свесна да руска кантемировска тенковска дивизија има више тенкова од половине земаља НАТО-а, али на овај начин жели да пошаље поруку савезницима да могу рачунати на њих у случају да их Руси нападну. Наравно да, додаје Млакар, Русија не планира било кога да напада и да је ситуација заправо обрнута, али су овакве поруке погодне за стварање вештачке психозе и решавање унутрашњих проблема НАТО-а.
„Више се толико не рачуна на поједине земље, посебно оне старе гарде, па Сједињене Државе сада више играју на нову карту земаља које су у НАТО примљене ’99, 2004. и 2008-2009 године. Њима се поклања највише пажње и од њих се највише овој причи захтева“, објашњава Млакар.
Војни аналитичар Александар Радић напомиње да оваква порука НАТО-а јесте симболична, али и снажна, јер треба да ојача преговарачке позиције за оно што предстоји, а то је разговор о нормализацији односа са Русијом.
„Пре свега директан сусрет Владимира Владимировича Путина и Доналда Трампа би требало много тога да учини другачијим. Наравно, не верујем да ће доћи до великог преокрета и драмски обрт не би могао ни да се очекује после свих тешких речи и у атмосфери санкција према Русији. Међутим, позиција Трампа и осталих западних лидера у разговору са Кремљом је свакако битно другачија са батаљонима који се налазе у источној Европи, јер су они јасна порука да НАТО мисли на своје савезнике“, сматра Радић.
