Демократско уређење државе и друштва постављено је као врховно начело НАТО-а. Поред наводне стабилности коју НАТО са собом носи, заговарачи приступања земаља Северноатлантској алијанси увек наводе и демократију.
Међутим, посматрајући политичку ситуацију, на пример у Црној Гори, која је, колико јуче постала чланица НАТО-а, или Македоније, која је на прагу да се учлани, стиче се утисак да је западна Алијанса заборавила на прокламовано врховно начело.
У обе балканске државе прогоне се опозициони лидери, којима прети опасност да, под веома танким изговорима који нису поткрепљени необоривим доказима, доспеју у затвор.
У Црној Гори тренутно је на тапету лидер Покрета за промјене Небојша Медојевић, у Македонији је на тапету лидер ВМРО–ДПМНЕ Никола Груевски.
Симптоматично у оба случаја је то да су оба лидера изразила сумњу у НАТО интеграције својих држава.
„Ако се Небојша Медојевић залаже да Црна Гора уђе у НАТО тако што ће да одржи референдум, а јасно је да на том референдуму нема већинске подршке, то значи да је он у суштини противник НАТО-а или да, у сваком случају, није неупитно за НАТО. Јер демократија по стандардима НАТО-а подразумева да сте искључиво ’за‘, а не да сте ’против‘“, каже Слободан Јанковић из београдског Института за међународну политику и привреду.
Слично је, додаје он, и у Македонији.
„Код њих није проблем у референдуму, али проблем је у томе што се Груевски залагао да Македонија не мења име, без чега, као што знамо, нема приступа Македоније НАТО-у. Наравно, постоји ту дуги низ проблема“, објашњава Јанковић.
За историчара Александра Раковића, ради се о континуираној и конзистентној политици НАТО-а према српском народу и према оним политичким лидерима који су опредељени за сарадњу са Србијом и за политику нових интеграција на Балкану.
„Груевски је преокренуо политику своје странке, која је била пробугарске оријентације, ка странци која жели најбоље односе са српским народом као најближим, а своју политику почео је да води балансираним путем, да не буде само прозападна, него да се окрене, када је то потребно и када он сматра да Македонија има економски интерес, и ка Русији“, сматра Раковић.
Груевски је из потпуне послушности и оданости НАТО-у у једном тренутку исклизнуо, и читава његова странка, идеје које заступа, као и политички концепт, доспели су на тапет, додаје Раковић.
Небојша Медојевић је, оцењује Раковић, разочарани црногорски сепаратиста, посебно разочаран у западну политику према Црној Гори.
„Разочаран је и у западно толерисање мафијашког групашења у Црној Гори. Показује се да све оно за шта се залагао, све западне интеграције, па и НАТО интеграције, имају везе само са очувањем режима Мила Ђукановића. Тако да Медојевићу треба пружити прилику упркос свим резервама које можемо да имамо, да искаже то своје разочарење“, каже Раковић.
Оно што политичке лидере стигматизује у очима НАТО-а је, према Раковићевим речима, сарадња са српским странкама.
„Ни Медојевић није Србин, ни Груевски није Србин, али ако се залажете за сарадњу са Србима и ако почнете да размишљате о томе да би неки вид нових интеграција на нашем простору поново могао да дође у обзир и упркос томе што нисте Србин, постајете мета западних политичких структура које оличавају ЕУ и НАТО“, каже Раковић.
Начело демократског устројства, иако прокламовано као врховно, није баш увек поштовано. Подсећања ради, Грчка је остала чланица НАТО-а и у периоду 1967—1974, када је њоме владао диктаторски режим „црних пуковника“, док је НАТО имао специјалне односе са Франковом Шпанијом.
И у једном и у другом случају важила је неупитност НАТО-а као војног савеза, док су демократија и људска права стављене у страну, за нека боља времена. Изгледа да то правило важи и данас, барем за Македонију и Црну Гору, можда и за неке друге државе.
Изгледа да демократија, судећи према случајевима црногорских и македонских опозиционих лидера, није баш толико врховно начело НАТО-а. Пре би се могло рећи да постоји неко „врховније“ начело.
А за то може да нам послужи и чињеница да су противници црногорског приступа НАТО-у већ прошли кроз затвор и да има и оних који су још тамо.
