Политичари се оглашавају: Геноцид. Геноцид. Геноцид. Геноцид….
Да, геноцид. Реч коју бошњачки политичари упорно понављају, јер им је Запад тако рекао, а легитимитет за ту реч црпе из пресуде Међународног суда правде 2007. године, коју су брзоплето признали и неки са српске стране.
И Милорад Додик је рекао: „Био је геноцид у Сребреници. То је пресудио суд у Хагу и то је неспорна правна чињеница.“
Али оно што Милорад Додик можда није знао те 2008. године јесте да велике силе као што су Кина и Русија избегавају Међународни суд правде још од 1945. године када је основан, јер за разлику од других органа Уједињених нација ту нема права вета на бирање судија, које су махом под политичким притиском западних земаља. Тако је тај суд 2004. године рекао да Србија не може да тужи НАТО чланице за бомбардовање 1999. јер Србија тада није била чланица УН, а 2007. године је исти суд пресудио да је Србија прекршила Конвенцију о геноциду током рата у БиХ, иако Србија тада није била чланица УН.
Додик сада каже:
„Није био геноцид овде. И нећемо прихватити да је био геноцид, јер није био геноцид.“
Али без обзира да ли верујете старом или новом Додику, суштина приче није у речи „геноцид“, јер циљ оних који од Срба траже да га признају није да све стране плате цену за злочине на простору бивше Југославије. Да јесте, Туђман би умро у Хагу због ове изјаве:
„Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“
Насер Орић се не би слободно шетао с обзиром да се јануара 1994. године у интервјуу Билу Шилеру из „Торонто стара“, отворено хвалио како је убијао Србе, а ни Рамуш Харадинај, с обзиром да је у својој књизи писао како је убијао Србе, па ни многи други злочинци. Не, Запад овде не жели помирење. Сребреница је одређена за симбол искључиво српских злочина и ако случајно поменете да су тамо страдали и Срби, аутоматски се етикетирате као релативизатор злочина. Замислите то, када кажете да вам жао сваке жртве, ви релативизујете, а они који издвајају неке жртве као битније од других, они су фактори мира и стабилности. Извините, али то је срамота.
Знате како можемо доћи до одрживог мира на Балкану? Па видите, обични људи у Србији, Хрватској, БиХ и осталим државама у региону пате од мање-више истих проблема проузрокованих спровођењем неолибералних економских мера. Звезде невладиног сектора као мантру понављају причу о „суочавању са прошлошћу“, у покушају да монополизују начин на који грађани смеју да се суочавају са оним што нам се десило. Они кажу: „Суочите се са оним што вам ми кажемо, а остало је небитно и ако случајно споменете узроке тих догађаја или страдање мање битних људи, ви сте фашисти“.
А ти, за њих, мање битни људи сте ви. Сви ви радници, отпуштени, обесправљени, смањених плата, пензионери смањених пензија, млади незапослени, ваша патња није битна ако нисте припадник неке подобне странке или групе попут „Мајке Сребренице“. Страшно је шта су српски војници урадили тамо, језиво, гнусно, недопустиво и за све то нема оправдања. Али доста је експлоатације тог и других злочина за добијање финансија ради даљег рада суштински штетних организација или одржавања у животу неспособних политичара. Они опстају док год се ми свађамо и зато им је у интересу да нас вечно свађају.
За мене су људи или добри или лоши. Кад умремо, нећемо умрети као Срби, Хрвати или Бошњаци, већ као људи од крви и меса и све свађе на друштвеним мрежама и ван њих ће да се утопе у море глупости на које смо трошили драгоцене тренутке живота. Одрастимо већ једном и престанимо да дозвољавамо моћнима да нам намећу шта је важно, док само за себе граде бољу будућност. Будућност припада свима нама, време је да се окренемо себи!
