Потпредседник бугарског парламента из десничарске Атаке — Павел Шопов и његов колега, посланик бугарског парламента Јавор Нотев из посланичке групе Уједињене патриоте залажу се за савез православних балканских држава.
Позивајући се на визију уједињене Европе генерала Де Гола, двојица бугарских политичара сматрају да би православне балканске државе требало да се интегришу по угледу на већ постојећу Вишеградску четворку (В4) — савез Мађарске, Чешке, Пољске и Словачке — а касније би, према речима Шопова и Нотева, интеграције међу балканским државама требало да буду чвршће.
Историчару Чедомиру Антићу, иако сумња у релевантност Атаке, занимљиво је, како каже, да таква идеја у Бугарској постоји. Слично мисли и његов колега Предраг Марковић, који Атаку назива необичном, помало бизарном десничарском организацијом.
„Али, када би неке озбиљније политичке снаге стале иза те идеје, они би само обновили једну стару замисао, јер, заправо, јужнословенски пројекат је све до Другог балканског рата укључивао и Бугаре“, објашњава Марковић.
Он напомиње да је братство Срба и Бугара дубоко. Подсећа да је у време када је Константин Филозоф дошао у српску деспотовину, почетком 15. века, разлика између Срба и Бугара била незнатна. Срби и Бугари завадили су се око Македоније, што данас изгледа крајње нелогично и ирационално, каже Марковић:
„Македонија, поготово њен источни део, око кога је избио сукоб, данас је потпуна пустиња. Ви сада видите да смо ми заправо водили неколико ратова око једног парчета пусте и напуштене земље, али то је та цена узаврелог национализма 19. века. Сада када немамо никакве жеље према Македонији, нити она према нама, нема никаквог разлога да са Бугарима не будемо у најближим могућим односима, поготово зато што су Бугари један од ретких народа који искрено воле све што је српско“.
Формално српско-бугарски политички савез тешко је остварив у овом тренутку, с обзиром да је Бугарска чланица НАТО-а, додаје Марковић. То је парадокс јер је русофилија Бугара већа чак и од српске. Међутим, мимо тог формалног дела, најближа сарадња између два народа је остварива и добродошла, закључује Марковић.
Питање је како остварити интеграције на Балкану када је већи део полуострва већ у ЕУ и НАТО-у, уз историјско наслеђе какво носимо, каже Чедомир Антић.
Узоре за интеграције на Балкану можемо потражити у примеру земаља Бенелукса, али такође и у балканским савезима, који су били војне природе, каже Антић. Евентуалне балканске интеграције не би, према његовим речима, представљале алтернативу европским интеграцијама, већ би биле њихов додатак.
„Наш циљ је да прво окупимо српске земље. Српске земље су Србија, БиХ, која је и српска и бошњачка и хрватска, у којој постоји Република Српска; то је Црна Гора, у којој нема етничке већине и у којој Срби морају да добију равноправност. Ако то жели и Македонија, ту ће бити и она“, каже Антић.
Поред тих интеграција, Србија би требало да уђе у интеграције и са Грчком, Румунијом, вероватно са Бугарском и, како каже, без много сумње са источнословенским државама. Перспективе тих интеграција зависе од тога како се поставе, сматра Антић.
Исто као и Србија, и Бугарска има проблем са наслеђем, додаје Антић:
„Србија је у деведесете године ушла са психологијом победника и јако је лоше прошла, а бугарска елита је јако подељена и народ је потпуно фрустриран догађајима уочи и после уласка у ЕУ, и тамо врло лако може да се роди један прави национализам који, у условима у којима они немају ни традицију нити успех у сучељавању са великим силама, може да се окрене према Србији. Непрекидно слушамо бесмислене приче о Бугарској до Мораве, до Смедерева, до Крагујевца“.
Ако је од прошлих ратова било користи по Србију, каже Антић, то је то што се Србија суочила са реалношћу и што је екстремни национализам у Србији отишао на маргину. У Бугарској то није случај, а управо је Атака промотер екстремних националистичких идеја, закључује Антић.
