Експерти су предвиђали да ће националне валуте до 2018. године бити нестабилне, а да ће њихово место заузети нека нова валута коју ће одобрити потрошачи и компаније.
Крајем осамдесетих година прошлог века предвиђање се чинило прилично чудно, мада је већ тада почело стварање монетарних савеза, док су власти покушавале да контролишу систем размене курсева и новчане реформе, али су њихови напори само плашили тржиште, што је довело до „црног понедељка“ у октобру 1987. године.
Након тог краха тржишта, политичари су одлучили да одложе сарадњу у сфери курсева размене валута, али је тиме постало још јасније да ће сви нови покушаји бити неуспешни, све док стране не изгубе економски суверенитет.
„Економист“ је писао да ће се у валутној зони нове светске валуте економска адаптација дешавати аутоматски, а недостатак валутног ризика ће стимулисати трговину, инвестиције и раст запослености.
Постојање јединствене валуте ће донети ограничења националним владама, одузимајући им новчано-кредитну политику, док ће управа прећи на нову централну банку или ММФ.
Притом ће свака држава која буде поседовала нову валуту моћи да користи порезе и државне расходе за компензацију привременог пада потражње, али за финансирање свог буџетског дефицита мораће да узима кредите, а не да штампа новац.
