Јучерашњи Самит лидера Западног Балкана и лидера највећих земаља ЕУ у Трсту донио је посве радикалан преокрет става Црне Горе кад је ријеч о успостављању Царинске уније у том региону. Подсјећања ради, још почетком ове године српски предсједник Александар Вучић иницирао је идеју интеграција трговине и транспорта у региону као, како је тада саопштио, „најдиректнију путању за напредак економије Западног Балкана“.
Наравно, идеја је сигурно иницијално рођена у Берлину, који има интерес да на Балкану, као меком трбуху Европе, влада каква-таква стабилност, па се ова иницијатива може тумачити као покушај Њемачке да активним приступом створи макар почетни план и оквир који би допринио консолидацији и развоју на Балкану као осјетљивој тачки Европе.
Управо на овом мјесту јако је занимљив и симптоматичан начин на који се званична Подгорица поставила према овој иницијативи. Врло недавно, прије само двије седмице, црногорски премијер Душко Марковић глатко је у Скупштини Црне Горе, током премијерског сата, одбацио иницијативу предсједника Вучића, оцијенивши да та идеја „није реална“.
„У региону не можемо говорити о јединственој царинској, односно трговинској политици према трећим земљама“, саопштио је тада Марковић.
Све то не би било нимало зачуђујуће да Марковић напречац није потпуно промијенио плочу, и јуче у Трсту направио коперникански обрт снажно подржавши ову иницијативу, и рекавши да охрабрује чињеницу да је Берлински процес еволуирао од почетне агенде повезивања у областима енергетике и саобраћаја до регионалне интеграције у многим другим значајним областима.
Дакле, шта се то у међувремену десило и зашто је понашање Црне Горе наизглед тако збуњујуће по овом питању? Рекло би се да је потребно имати на уму један кључан детаљ који би могао суштински да освијетли све актуелне дилеме црногорске политике.
На први поглед, мало је мање уочљив податак да вишеструки премијер и доминантна фигура модерне црногорске политичке сцене Мило Ђукановић за све вријеме обављања највиших политичких функција у Црној Гори никада није имао част, ни званично ни незванично, да се сретне ни са једним њемачким канцеларом. Ту част имао је чак својевремено током свог кратког мандата и један од бивших црногорских премијера Игор Лукшић, као и актуелни црногорски премијер Душко Марковић — али никада Ђукановић.
Овај податак несумњиво довољно говори за себе колико у Берлину цијене Ђукановића, што због повезаности са бројним аферама који се Њемачкој никако не допадају, а вјероватно и због перцепције Ђукановићеве политике као доминантно проамеричке и атлантистичке на Балкану.
А сасвим је познато да амерички и њемачки интереси на Западном Балкану веома често не могу бити компатибилни, нарочито у погледу мира и стабилности у региону, из простог разлога — за Њемачку је Балкан, разумљиво, дио заједничке европске куће, док су САД ипак далеко преко „баре“.
Зато и не чуди што је иницијатива предсједника Вучића била од званичне Подгорице првобитно дочекана на нож, нарочито од структура и медија блиских Ђукановићу, да би је актуелни премијер Марковић са одушевљењем пригрлио након сусрета са Англом Меркел. И не само то, Марковић је отишао и корак даље, поручивши њемачкој канцеларки да је „сада права прилика да посјети Црну Гору“. Да ли Ангела Меркел може можда помоћи Марковићу да направи отклон од Ђукановића?
