Директан став српског председника Александара Вучића упућен ЕУ — да желимо да знамо да ли је Европа заиста заинтересована за нас и у ком року — новина је у политичком животу Србије.
Чињеница да је Вучић јасно и гласно рекао Европској унији да „не желимо више да слушамо обећања и одуговлачења“, сама по себи намеће питање: Да ли је Србија изашла из политичке „анемије“, односно, да ли је довољно ојачала да може себи да допусти да Бриселу каже шта мисли?
Бранко Радун, политиколог, уверен је да су не само Србија већ и Александар Вучић данас довољно политички снажни, да више не морамо да трпимо уцене из ЕУ.
„Србија, такође, има веома атрактивну позицију јер је интересантна и дугим великим силама, као што су Кина, Русија… Србија већ има неке алтернативе које се назиру, не као пројекат ЕУ него као геополитичке, или допуне те приче о евроинтеграцијама. С друге стране, евроинтеграције су стале у овом делу Балкана, и Вучићев протест, или захтев, да ЕУ више не замајава Србију, протест је у име целог региона“, објашњава Радун, додајући да се показало да је ЕУ доста слаба, и да је Вучић овом изјавом на неки начин то само обелоданио.
Слободан Јанковић из Центра за конзервативне студије каже да наша држава може и треба да употреби интересовање великих сила за њу, јер нам то, како каже, даје више простора у спољној полици.
„Србија има простора да користи привилеговану позицију да су за њу заинтересоване и Русија и Кина, и ту позицију и треба да користи. Да ли ми то користимо довољно? Милим да не. Ипак смо усмерени на ЕУ. С друге стране, овај Вучићев позив ЕУ више разумем као позив да Брисел подржи политику Владе Србије“, истиче наш саговорник.
А како ово може да звучи у самом Бриселу?
Александра Јоксимовић из Центра за спољну политику каже да је ЕУ свесна да јој је потребан повратак на Западни Балкан, посебно после политичких криза у региону које су показале да ЕУ губи инструменте утицаја. То се најбоље, каже она, видело на примеру Македоније, где су се ствари смириле тек после доласка заменика државног секретара САД.
„Имајући у виду да се и унутрашње кризе у ЕУ заокружују, да антиевропске странке губе на значају, и да се појавила могућност за консолидацију унутар саме ЕУ, појавио се и капацитет за рефокусирање на Западни Балкан“, каже она, додајући да се тај процес управо дешава.
Наша саговорница у то име каже да ни ми ни ЕУ немамо времена за, како је рекла, „замор проширења“, и да би у томе могла да се изгуби читава деценија. Из тог угла, она каже да и у региону и у ЕУ постоје очекивања — у којој тачки треба да се сусретну Балкан и ЕУ, и који су то критеријуми који могу да буду испуњени.
„У том смислу и треба посматрати захтев да се више не буде покретна мета и да се добије некакав оквир у ком Србија може да очекује значајнији напредак у том процесу. Милим да ће Немачка доста радити на томе да придобије Француску за добијање модела који ће давати више наде Западном Балкану, јер расте свест о томе да без пуне интеграције овог региона он може да остане неки ’трбух ЕУ‘“, закључује Јоксимовићева.
