Улазак Црне Горе у НАТО зацртан је у атлантистичким геополитичким плановима још крајем прошлог вијека. Примарни циљ је контрола природних, привредних и људских ресурса и тај циљ се спроводи без обзира на моралну проблематичност средстава која се употребљавају — каже у разговору за Спутњик Филип Ковачевић, који је и ванредни професор на Црногорском универзитету.
Зашто се процес приступања земље алијанси одвијао уз изостанак елементарног унутрашњег консензуса по тако важном питању?
— Сви демократски постулати падају у воду када се ради о вољи за експанзијом моћи. У Црној Гори је већ дуже вријеме инсталирана марионетска влада, једно луткарско позориште тј. нелегитимна дружина која је приватизовала све политичке одлуке, било да се тичу унутрашње или спољне политике. За ту и такву владу грађани су споредни и она то показује на сваком свом кораку, па и у вези са одлучивањем о уласку у НАТО. Јасно је да би на једном слободном референдуму већина грађана одбацила такву одлуку и због тога референдум није ни организован.
Шта мислите, какав ће суштински утицај чланство у НАТО имати по Црну Гору, али и по регион у цјелини?
— Знајући да је противљење грађана још доста јако, мислим да постоји велика вјероватноћа да црногорска влада и њени инострани ментори планирају даље заоштравање унутрашње политичке ситуације како би у једном тренутку позвали НАТО да реагује да тобоже заштити стабилност и мир у земљи. Тај сценарио би довео до стационирања стотина трупа НАТО-а у Црној Гори, што је, без сумње, велика потреба НАТО структура да би се још чвршће укоријениле на Балкану. У исто вријеме, биле би уништене било какве могућности за економски искорак Црне Горе јер би, на примјер, туристичка привреда била потпуно девастирана. То је и јесте суштина стратегије атлантистичких центара моћи за периферне регионе НАТО империје — константна нестабилност и страх — јер се једино тако становништво може држати под контролом.
Слажете ли се са мишљењем које је у интервјуу за Спутњик изнио потпредсједник Владе Руске Федерације Дмитриј Рогозин — да је чланство Црне Горе у НАТО суштински уперено против Србије, а не Русије?
— Ширење НАТО-а је генерално уперено против Русије, а може имати посљедица за Србију, само у оној мјери у којој је Србија савезница Русије.
Да ли је, по вашем мишљењу, Црна Гора данас више слободна и суверена земља него прије приступања НАТО?
— Црну Гору у НАТО-у нико ни за шта неће питати. То што је формално чланица не значи да ће имати било какав утицај на одлуке НАТО-а. Међутим, њена територија ће итекако бити коришћена у будућим војним операцијама НАТО-а на Балкану и на ширем простору Источне Европе и Евроазије. Због тога је Црна Гора муњевито и „угурана“ у НАТО, а не наравно да би се на састанцима алијансе озбиљно узимала мишљења црногорских дипломатских медиокритета. У исто вријеме, јасно је да се црногорска власт налази на најнижем степену услужности према центрима моћи НАТО-а, па се од ње не може очекивати било каква заштита јавног интереса црногорских грађана. Мене због тога не чуди то што је амерички предсједник Трамп пред камерама гурнуо црногорског премијера Душка Марковића, не бих се чак зачудио ни да га је и ногом поткачио. Једноставно, ниједан слободан и самоувјерен човјек не воли да види испред себе опортунисту.
По вашем мишљењу, колико се уистину НАТО савезници данас искрено држе заједно? И колико би заиста били сложни и ефикасни у случају заједничке кампање против треће стране?
— НАТО има великих унутрашњих проблема. Због тога и јесте у посљедњих неколико година кроз атлантистичке медије у Европи и САД фабрикована тзв. руска пријетња. Идеја атлантистичких стратега је да ће се разнородне НАТО државе, од којих многе имају билатералне територијалне и етничке размирице (Грчка—Турска, Мађарска—Румунија, Албанија—Грчка, Словенија—Хрватска, Пољска—Литванија, Данска—Њемачка, а од недавно и Њемачка—Пољска), држати на окупу због тобожње угрожености од спољног фактора тј. Русије. Треба такође имати на уму да поједине државе чланице НАТО-а нису признале независност Косова, а постоје неслагања и у другим областима. То значи да је НАТО далеко од монолитности и институционалног елана који лажно пројектује за јавност кроз медије под својом контролом. НАТО је арогантан и опасан, али слабији него што се чини. Колико је збиља успјешан показује и његово петнаестогодишње дјеловање у Авганистану гдје је, нажалост, и Црна Гора протраћила милионе еура.
Шта мислите о „фактору Турска“?
— Турска је посебан примјер. По мом мишљењу, атлантистички стратези су планирали да изазову отворена ратна дејства између Турске и Русије око Сирије. Због тога је и покушан државни удар против турског предсједника Тајипа Реџепа Ердогана, који очигледно није био спреман да уђе у тај погубни пројекат који би девастирао турску економију и претворио Турску у државу на ивици територијалног распада. Историјски гледано, сваки пут када би Русија и Турска ратовале, профитирале би западно-европске државе, посебно Велика Британија. Међутим, овог пута Ердоган и руски предсједник Владимир Путин су одлучили да зауставе и преокрену тај негативни, деструктивни тренд. Турска стога све више улази у евроазијске структуре са Русијом и Кином и напушта атлантизам. То је врло позитивно јер добри односи између Турске и Русије ријешавају питање стабилности и просперитета на Балкану. У исто вријеме, треба имати на уму да је овај тренд врло деликатан и да га је лако угрозити, што и јесте сврха дјеловања атлантистичких центара моћи у Европи.
Од самог почетка мандата амерички предсједник Доналд Трамп трпи велике отпоре и притиске дубоке Америке. Какав је ваш утисак, колико је Трамп до данас заиста успио у преузимању власти у Америци?
— Пратим америчку политику већ више од двадесет година и нисам до сада видио оволики број бруталних медијских напада на једног предсједника. Отворене лажи и фабрикације које срећем у америчким масовним медијима много ме подсјећају на морални суноврат режимских медија у Црној Гори. То је знак катастрофалне деградације медијског дјеловања у САД и због тога није ни чудо што се грађани све више информишу преко алтернативних медија и друштвених мрежа.
Колико је остало од Трампових предизборних обећања и да ли је и даље могућа нека врста договора са Русијом?
— Велики су отпори против Трампа због тога што он и његови савјетници руше глобалистички консензус који је дефинисао америчку спољну политику од краја Другог свјетског рата, а посебно дошао до изражаја послије слома Совјетског Савеза. Трамп је против САД као глобалног полицајца и против тзв. слободне трговине која је довела до деиндустријализације Америке и масовног осиромашења средње класе. Још је, међутим, врло неизвјесно у којој мјери ће Трамп остварити своја предизборна обећања. Мислим да се спремају још жешћи напади на њега, посебно послије доста успјешног састанка са Путином за вријеме самита Г-20 у Њемачкој. Глобалистима је Путин непријатељ, а Трамп и даље види у њему партнера, па чак и савезника. Мислим да је Трамп импресиониран оним што он мисли да је Путин урадио за Русију. Трамп сматра да је Америка у великој кризи и пропадању, као што је била јељциновска Русија и жели да је ојача својим политичким пројектима. Хоће ли Трамп успјети да реформише Америку или ће бити њен Горбачов, остаје да се види. Његови пројекти су у суштини националистички и могу да буду доста опасни за остатак свијета, посебно ако буде испровоциран рат против Сјеверне Кореје или Ирана. Треба имати на уму да Трамп није човјек из народа него син милионера и бизнисмен-милијардер тако да не треба занемарити да и он, као и његови опоненти у америчкој политици, било да су то породице Клинтон или Буш, ради за интересе одређене олигархије, а не за народ у цијелини. Суштински прогресивна стратегија је интернационализам радничких слојева друштва за који се надам да ће јачати у будућности.
