Када је пре скоро три деценије са супругом Весном и ћерком стигао на Сејшеле да ради, Срђан Јаношевић ни слутио није да ће постати други човек. Он је данас отац Сергиос, први и једини православни свештеник на овом далеком архипелагу у Индијском океану.
Хемичар из Београда, запослен у авио-компанији, и новинарка из Сарајева, после рата у старом крају, нису имали где да се врате. Живот им се променио из корена, сами „на другом крају света“, окренули су се вери.
По одласку у пензију, пре девет година, Срђан је рукоположен у Солуну, постао је свештеник Александријске патријаршије. Отац Сергиос је први и једини православни свештеник на Сејшелима. Каже да му се живот променио по божјем промислу.
„Помињао сам да бих желео да будем свештеник, али никада нисам озбиљно размишљао о томе, мислио сам да је немогуће, јер зна се како се постаје свештеник — после Богословије, факултета. Међутим, са Богом је све могуће. Рукоположен сам како се то радило у старим временима, у првим вековима хришћанства када су први епископи бирали људе, тада није било школе, међу њима су били и неписмени, на тај начин је митрополит мене изабрао“, каже отац Сергиос.
Он и супруга свој дом су претворили у храм. У њиховој кући је капела посвећена Светом Великомученику Димитрију Солунском. Најчешће су на служби грчког свештеника, Србина, породице руских и украјинских дипломата, дакле, представници готово целог православног света. Међутим, све је више и домаћег становништва. Питали смо га како реагују Сејшелци кад га виде у мантији и колико су верујући народ.
„Они су деведесет одсто католици, не бих процењивао њихов начин веровања и како се у вери понашају, то је нама мало необично. Нашу породицу познају већ тридесет година, већ смо имали неки статус, углед, тако да је кад сам постао свештеник многима било драго. Видели су у томе вредност, мислим да нас још више цене због тога“, објашњава свештеник.
Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос служи на енглеском језику, али се пева на црквенословенском, српском, грчком и руском. Бити свештеник на Сејшелима није исто као бити парох у Грчкој или Србији. Отац Сергиос је свештеник без прихода цркве и верника, он је пре свега мисионар. Подсећа да је мисија у основи Цркве, те да је сваки свештеник мисионар, по угледу на Христа.
„Како год да се разговара, о чему год да причам с људима, не причам првенствено као познаник или пријатељ, ја слушам и њихове јаде, али првенствено с њима разговарам као отац, као свештеник. Користим сваку прилику да им нешто дам. Често тога нису свесни, када им се нешто приложи, али када схвате, одушеве се. Кажу, на то нисам никада тако гледао, кажем, ниси јер су биле такве околности, сада мало промени угао, гледај на то хришћански“, каже отац Сергиос.
Сејшели су независност од Велике Британије стекли пре 41 годину. Наши саговорници кажу да су Сејшелци веома поносни на своју независност и сва достигнућа до којих су дошли у последње четири деценије. Колонијална прошлост их не оптерећује, они прихватају нове ствари врло лако, у том смислу су им њихов развој и ново политичко уређење прихватљиви, каже госпођа Весна.
„Добронамерно гледају на промене, код њих се није десило оно што се догодило у Африци, нису патили, лежерно су живели током колонијализма. То је некада била потпуно ненасељена земља, потпуно пусто острво. Када су Французи спустили први камен, као освајачи, из Африке су довели црнце, затим Хиндусе и Кинезе да би правили трговину, тек онда су дошли и сами Французи и добили своје поседе“, објашњава Весна.
Као свака попадија, она недељом после свете литургије припрема агапе — трпезу љубави, јер дружење после молитве у јединој православној цркви на острвима је обавезно, управо због мисионарске улоге цркве. Иако обичним данима углавном кува српска јела, после молитве служи самусе. То су троугласти колачићи са каријем налик нашој пити, а могу да буду пуњени поврћем или рибом. Госпођа Весна и отац Сергиос нису ни слутили да ће управо захваљујући самусама задобити нове парохијане, Креолце. „Најбоље самусе на Сејшелима прави наша комшиница госпођа Нилса, замолили смо је да их умеси за вернике“, присећа се Весна у разговору за Спутњик.
„Божић и Ускрс славимо у великој сали једног хотела, замолила сам је да нам донесе самусе, а она је питала да ли може да остане на литургији. Долазила је с децом која су вирила и слушала како певамо. Ту је крштена њена ћерка која сад полази на студије на Нови Зеланд, наша ћерка јој је била кума. Пре тога је крштен њен син. Нилса је већ била у озбиљним годинама када ми је рекла: Десило се чудо, остала сам у другом стању! Дошла је с грипом једном трудна на литургију после које је оздравила, а беба се тада први пут померила у стомаку. Рекла је сва озарена: Госпођо Весна, мој син ће бити православни свештеник“.
Мир, тишина, рај на земљи, епитети су који иду уз Сејшелска острва. Ову причу потврђују сви који су тамо летовали, али одмор није што и живот. Иако нема тропских олуја и цунамија, острва се последњих година сусрећу са проблемом који је, потврђују саговорници Спутњика, нови увоз из Европе.
„Наследнике породица Француза који су први дошли на острво називају ’гран блан‘ — велики бели. Врло је интересантно да они не воле да говоре француски и да се идентификују са Французима, већ са Енглезима. Они су веома националистички расположени, опозиција су, а парола им је ’Странци напоље‘. То је нешто ново, кад смо их упознали пре тридесет година, Сејшелци су били тако мирољубиви, пуни љубави за све. Не знам каква је то демократија, у последње време превладавају те гласине, али морам то да кажем, ви овде говорите оно што други прећуткују“, каже госпођа Весна.
На крају разговора, отац Сергиос и његова супруга поручили су слушаоцима и читаоцима Спутњика да се моле да њихова парохија добије земљу на којој ће бити изграђена црква.
„Понекад на острво сврате грчки и руски бродови са по хиљаду и по морнара који су пресрећни када нађу нашу капелицу у којој се заједно молимо“, каже попадија Весна Јаношевић.
