Пре 2002. године на Мећавник су ретко свраћали чак и мештани Бајине Баште, најближе вароши коју само Тара дели од мокрогорске ветрометине.
У суботу увече, директно из Париза, где је свирао испод Ајфеловог торња пред пола милиона људи, на Мокру гору слетео је руски маестро, светски диригент број један Валериј Гергијев.
Чим је изашао из хеликоптера на хелиодрому Дрвенграда, велики уметник је свежу мећавничку ноћ претворио у магију већ са првим грациозним замасима командујући Симфонијском оркестру „Бољшој“.
Прошло је 15 година откада на Мокру Гору не могу ни да залутају тарски међеди (тако у том крају тепају медведима), али из дубоке четинарске шуме могу да чују чаробне звуке који не нарушавају природну хармонију него се у њу утапају.
А било је звезданих вечери кад су на Мећавник долазили Брајан Фери, Дејвид Гилмор из „Пинк флојда“, светска, а наша — блузерка Ана Поповић, виртуоз Немања Радуловић, прослављени руски пијаниста Јуриј Розум, француска хит група „Заз“…
И није било лако погодити Мокру гору пре две деценије, кад се крене креманским путем ка Вишеграду, а ноћу су се, као у „роуд мувију“, само назирале из мрака оронуле планинске куће питомог села где живе горштаци.
Последњих година, чудесни Дрвенград, који је надвио то место, могао би да се види и из „aвакса“ и осталих свемирских сателита, а у њега, баш са неба, слећу звезде које никад нигде нисмо видели, осим у гламурозном окружењу рефлектора и црвених тепиха.
Легенда мокрогорска каже да је италијанска лепотица Моника Белучи, у августу 2013. године, кад се пробудила на Мећавнику, раскририла прозоре и удахнула мирис бобица које су јој пецнуле ноздрве, остала потпуно без текста од позитивног шока.
А прича се да је глумчина Џони Деп, у глуво доба мокрогорске ноћи, после неколико домаћих ракија пресечених црних вином, изашао из кафане, прошетао до споменика са својим ликом који краси Дрвенград и у истој секунди се на оштром ваздуху — потпуно отрезнио.
Чудно је, кажу кремански сељаци, да у пророчанству Тарабића нигде не пише да ће у њихов комшилук, ту у „ривалску“ Мокру гору, слетати челичном птицом највећи светски уметници.
А стизали су, дочекани хлебом, сољу и љутом домаћом ракијом и филмски чудотворци Никита Михалков, Џим Џармуш, Андреј Кончаловски, Абас Кјеростами, Ашгар Фархади, Павел Лунгин, Паоло Сорентино, браћа Дарден, Фатих Акин…
Највећа имена седме уметности, добитници Палми, Лавова и Оскара, долазили су по тајни мокрогорски пелцер, баш тамо где се тешко може утврдити одакле ветрови фијучу и на којој то страни сове хучу и зрикавци зричу.
И овенчане глумице Селма Хајек, Изабел Ипер и Одри Тату, нежне и суптилне уметнице, дочекане су на пропланцима грубог и на први поглед полудивљег Дрвенграда, у коме се већ кад крочи нога осети благост, једноставност, природно и неусиљено гостопримство и топлина.
Прошао је током викенда на Мећавнику још један успешан фестивал руске музике „Бољшој“. Долазе полако припреме и за нови Кустендорф.
Долетеће на обронке Таре још многа светска имена. И они, чије присуство могу само да сањају филмске продукције, маркетиншке куће, музички менаџери, организатори и селектори бројних фестивала, пи-ар тимови, стручњаци за адвертајзинг…
И нико не зна шта те све велике звезде и уметнике доводи тамо где нема ни ауто-пута ни аеродрома ни петљи и кружних токова, ни луксузних тајних одаја, ни папарацо ловаца…
Нико не зна какво их чудо магнетски привлачи на једно брдо у Србији, окружено шуметином, калдрмисаним путељцима, сеоским кућама, цветним ливадама, пчелама, дивљим зверима…
Зна, у ствари, само један човек.
Емир Кустурица.
