Црногорске надлежне службе и добровољци већ данима бију битку са серијом пожара која је захватила већину приморских општина као и главни град Подгорицу. Ситуација је нарочито драматична на подручју Боке и полуострву Луштица, гдје се борба с ватреном стихијом практично води за спас сваке куће појединачно, а током ноћи ватрогасци и мјештани успјели су да одбране од пламена манастир Светог Архангела Гаврила.
И поред беспоштедних напора грађана, ватрогасаца и војске на сузбијању пожара, на видјело је изашла чињеница да, нажалост, Црна Гора тренутно нема ни близу потребну кадровску и техничку опремљеност за ношење са ванредним ситуацијама озбиљнијих размјера.
У медијима је такође запажено да иако је помоћ из иностранства, која би олакшала напоре ватрогасаца, званично затражена, за сада од ње нема нема ништа, па је сва тежина ситуације остала на плећима домаћих снага. Нарочито је упадљиво одсуство било какве помоћи од стране НАТО партнера, с обзиром да је аргумент притицања у помоћ од стране алијансе у сличним ситуацијама до јуче у Црној Гори коришћен као један од кључних у кампањи за увлачење земље у тај војни савез.
Но, изгледа да ни у том смислу Црна Гора нема неки ексклузивитет, с обзиром да и сусједна Хрватска има значајних проблема са пожарима, а такође је лишена помоћи савезника.
Такође, црногорско руководство је овог пута заобишло могућност да се обрати за помоћ Руском центру у Нишу за ванредне ситуације, који је прије двије године послао авионе за гашење пожара када је Црна Гора била у сличној ситуацији.
Разговарајући о разлозима зашто је данас ситуација другачија, политички аналитичар и новинар Драган Росандић за Спутник објашњава да је, „нажалост, Црна Гора сада у озбиљном сукобу са Русијом“.
„Од уласка у НАТО промијенили су се приоритети, тако да би питање било зашто они не зову НАТО да гаси, пошто су нас све вријеме убјеђивали, када је требало да нас угурају у НАТО, да то није ништа страшно, да ће нам НАТО помагати, углавном приликом елементарних непогода, па дакле и пожара, а ево као што видите, од тога нема ништа. Чак су и предсједници општина, као што су чини ми се Тиват, Котор и Будва, тражили од Владе да позове инострани фактор. Међутим, не видим да се на томе ради“, јасан је Росандић.
На питање зашто власти у Подгорици ипак не затраже руску помоћ, ако на једној страни имамо у виду потенцијално озбиљне последице и штету по Црну Гору, Росандић објашњава да црногорски режим и у овом случају „прије свега води рачуна о политичким поенима на међународном плану и додворавању својим менторима, него ли о интересима грађана и народа“.
У том смислу, наш саговорник је направио паралелу са трагичним догађајем који је Црну Гору задесио 2006.
„Једна мала дигресија — сјећам се да су, уочи референдума 2006. године, када се „сутуро“ воз у Морачу у јануару мјесецу и када је било око 50 мртвих и око 300 повријеђених, сви наврат–нанос послати у болницу гдје су лежали по ходницима, иако су у Београду били испразнили читаво једно крило на ВМА и били спремни за транспорт хеликоптерима. Буквално, ниједан пацијент није пребачен у Београд, само да би власти показале снагу државе, да су спремни за независност, односно за референдум у мају мјесецу“, закључио је Росандић.
