Амерички, као и интерес Запада на Балкану јесте да у целини оствари доминантан утицај на целом простору и да све земље по убрзаном поступку инкорпорира у ЕУ и НАТО, сугерише за Спутњик искусни дипломата Владислав Јовановић, а проблем настаје због непопуларности НАТО–а у Србији, као жртви агресије тих земаља.
Традиција Србије од настанка јесте љубоморно чување независности, подсећа Јовановић, и никад није припадала војним савезима сем у одбрамбеним потребама, па ова чињеница за Америку и Запад представља велики хендикеп, јер од ње не могу да очекују послушност као од других земаља Балкана.
И Вашингтон уз Москву и Пекинг
„Због тих слабих улога НАТО–а и далеко јачих улога Русије, пре свега због њене огромне популарности у јавности и капитала који има у историји као традиционалан савезник, америчка очекивања да придобије и Србију у своје редове су веома мала. САД полако почињу да се саживљавају са истином да ће она бити неутрална, вакуум држава на Балкану, с којом ће морати да одржавају односе на најбољи могући начин“, констатује Јовановић за Спутњик.
На основу изјава председника Александра Вучића из Вашингтона могло би се, према Јовановићевом мишљењу, закључити да је остао на досадашњим позицијама Србије, односно да није дозволио да Србија испусти било који од садашњих адута.
Историчар Саша Адамовић каже да је посета председника Вучића Америци и његов сусрет са потпредседником Мајклом Пенсом први сусрет представника Србије са новом америчком администрацијом, јер он, како каже, под таквим контактима не рачуна када у посету региону дођу сенатор Џон Мекејн или службеник Стејт департмента Брајан Хојт Ји.
У том смислу, први сусрет са Трамповом администрацијом за Србију је, сматра Адамовић, изузетно битан, с обзиром да су односи са Кином и Русијом одлични, а са Америком су тапкали у месту. Овај сусрет и не мора у прво време донети неке велике резултате, резонује Адамовић, али је добро ако је заиста обављен у форми разговора без рукавица.
Доиста, какав ће бити положај Србије између Русије и САД? Да ли је она једина преостала земља на Балкану око које ће се за доминантни утицај борити велике силе или она може играти сличну улогу као за време Тита?
Србија је, тумачи Владислав Јовановић, и у отежаној и у привилегованој позицији.
У отежаној, зато што мора непрекидно да се бори за војну неутралност и равнотежу у политичким односима са другим великим силама, а у повољној, зато што Србија на неки начин добија у признању и у ауторитету и код тих великих сила, а и код других балканских земаља, јер показује да је чување независности и суверенитета могуће чак и у тешким условима који данас постоје.
То је, прецизира Јовановић, нешто што је пре плус него минус, али захтева изванредно пажљиво одмерену и добро избалансирану политику равнотеже, која ће бити у интересу очувања независности, а не терен на коме ће нека друга сила моћи да оствари свој доминантни утицај.
Америка више није једина у региону
С те стране постоји и друга слика, која у овом тренутку није актуелна али би могла бити у перспективи, указује Јовановић, јер би војно неутрална и независна земља у срцу Балкана потенцијално могла бити интересантна и привлачна тачка и за неке друге балканске земље које су већ у НАТО-у.
„Ако би се остварио тај циљ, онда би Србија, у обрнутом смислу, могла да игра улогу коју је имала Југославија под Титом, кад је била привлачна тачка за земље у социјалистичком лагеру које су прижељкивале да буду неутралне и самосталне, а то нису могле да остваре. Овог пута би друге чланице НАТО–а које осете на себи узду командовања од стране Америке могле да пожеле добијање неке сличне позиције коју има Србија“, прогнозира Јовановић.
Овакав сценарио не одговара Америци, али Јовановић каже да утицаји других на Балкану нису смањени, већ се повећавају. Кина је, истиче, са финансијско-економским интересима све присутнија, а Русија се враћа на Балкан као правац традиционалног политичког утицаја и за то има добру основу јер се запад искомпромитовао.
Такође, сматра Јовановић, не треба заборавити ни Турску, арапске земље и Немачку, која, колико год играла улогу члана западне заједнице, има и властити интерес који све смелије испољава.
Важно је приметити да Трампова администрација жели да има најбоље могуће односе са Русијом, упркос опструкцијама дубоке државе, указује Саша Адамовић, а положај српске неутралности итекако ће зависити од односа САД и Русије.
Што ти односи буду бољи, то значи да ће позиција српске неутралности бити лакша за одбрану.
Погледајте:
