Да, „Фијат“ је купио нашу „Заставу“, ауто-индустрију у Крагујевцу која је некад поносно производила неустрашиви, неукротиви и неуништиви — „Југо“.
Људи који су тада живели сетиће се како је представљан: Ово је нови „Југо“. Врхунско инжењерско достигнуће из Југославије. Од згуснутог саобраћаја до неприступачних терена, „Југо“ вас вози свуда. Од западне до источне обале, „Југо“ туче конкуренцију. Друго име му је — поузданост. Сигурност има сасвим ново значење. Немојте да се обуздате. Ваш сан о јаком аутомобилу на који можете да рачунате коначно може да се оствари.
О.К, ово данас изгледа много смешно, мислим да су овим акробацијама за сваки кадар уништили по један „југо“. Али „Југо“ се заиста извозио у Сједињене Државе од 1985. до 1992. године и чак је 141.651 аутомобил продат, док је укупно произведено скоро 800.000 возила марке „Југо“. Можемо да се шалимо са „Југом“, али „Застава“ је била озбиљна компанија. НАТО је морао да јој се супротстави.
Нажалост, за време бомбардовања, у Крагујевцу, у тачно 2.44 ујутру, одјекнуло је неколико јаких експлозија близу фабрике аутомобила „Застава“.
Друга велика катастрофа за „Заставу“ после бомбардовања 1999. дошла је након демократских промена, када је фабрика реструктурирана по налогу Светске банке, што је довело до масовних отпуштања у припреми за приватизацију фабрике, која је продата „Фијату“ 2008. године. Јесам ли рекао „продата“?! А, па продаја је кад ви нешто дате и добијете паре. У овом случају, Србија је „Заставу“ предала „Фијату“ и онда још дала „Фијату“ паре — тачније 10.000 евра по запосленом раднику. Држава је уложила 400 милиона евра и на 10 година је ослободила „Фијат“ од пореза и доприноса на плате, без икаквих гаранција да ће инвеститор, односно „Фијат“, да остане у Србији када субвенције престану.
Али погледајмо позитивне стране… Има и тога, зар не? Ипак је држава власник 33 одсто компаније и самим тим узима профит од производње, зар не? Па ако узмемо у обзир да је, рецимо, наш део профита 2013. године био само 3,3 милиона евра, овим темпом би нам требало 120 година да само покријемо оно што смо уложили.
Али ипак радници имају посао. Није ли макар то позитивна страна?
Радници данас имају посао, такав да морају да штрајкују. Данима нису улазили у производне погоне.
Па да, то је и смисао штрајка — не ући у производне погоне. Али откуд сад штрајк?
Па ево откуд:
„Да ли смо роботи или радници?“, једно је од питања које радници фабрике аутомобила „Фијат“ у Крагујевцу постављају послодавцима.
Пре бих рекао да послодавци интерно користе за њих неку трећу реч на слово „Р“ (робови).
Радници захтевају нов начин организације како би се смањио број операција у смени, надокнаду додатних путних трошкова, исплату бонуса и повећање плате на 45.000 динара.
Повећање плате за 60 евра?! Па знате ли ви који је то проценат профита ове италијанске компаније?! Чак… нула кома пет? Чекајте, то уопште није тако много. Влада се као мањински власник сигурно умешала да брзо смири ову драматичну ситуацију.
Радници су изгубили плате за то време које штрајкују. „Фијат“ је изгубио производњу.
Јадан „Фијат“, а он је од Србије само желео оно што смо, уосталом, ми сами рекламирали на Си-Ен-Ену.
„Србија има јефтину радну снагу“.
Па да, могли су у рекламу да ставе и да су, ако сте страни инвеститор, закони Србије више препорука него обавеза, јер је „Фијат“ био дужан да у року од пет дана уђе у преговоре са штрајкачима, што се није десило у том року. Уместо тога, руководство „Фијата“ је рекло просто: „Ми ћемо отићи“ и то је једна константна уцена.
Аргумент потпуно дорастао озбиљној мултинационалној компанији: „Нећемо више да се играмо!“ Мукица „Фијат“, ако га натерају да поштује закон, да врати радницима достојанство и држава му укине субвенције идуће године кад истекне уговор, неће имати другог избора него да оде у неку државу где су још мање плате. Али таквих је све мање.
Плате у Србији су мање него у две трећине афричких држава. Да, веће плате имају Ангола, Либија, Замбија, Лесото, Јужноафричка Република и Малави, где су плате од 1.000 до 1.800 долара, а Србију су претекли и Либерија, Намибија, Габон, Свазиленд, Конго, Боцвана, Судан, Џибути, Обала Слоноваче, Чад, Танзанија, Екваторијална Гвинеја, Мароко, Мозамбик и Зимбабве, где су плате од 400 долара до 1.000 долара.
Можда економија базирана на страним инвестицијама и није добар пут за напредак. Уосталом, ниједна земља која је богата данас није се обогатила помоћу страних инвестиција, већ се обогатила тиме што је јачала, штитила и улагала у домаћу производњу. Капирам ја да је вероватно потписан лош уговор са „Фијатом“, што не могу да потврдим, јер је добар део уговора незаконито цензурисан, па ви, грађани, и не знате шта су тадашње власти потписале у ваше име, али има оних у Србији којима би те субвенције више значиле.
У последње две године, девастираним подручјима Србије припало је само 3,6 одсто субвенција.
Могли бисмо да престанемо да „цвикамо“ од одласка великих мултинационалних компанија које нас само цеде. Њима смо давали субвенције, а нисмо изашли из сиромаштва. Могли бисмо сада успешна домаћа предузећа да субвенционишемо, па да не будемо више Си-Ен-Енова дестинација за јефтину радну снагу.
