Спор је почео након што је Симић реаговао на колумну Снежане Чонградин „Хало, Сребреница“ објављене у „Данасу“ 6. јула, чији је повод била промоција књиге Љиљане Булатовић у Сребреници, одржана неколико дана пре комеморације у Поточарима. На колумну је оштро реаговао Симић текстом „Хало, Данас? Хало, Снежана?“, који је овај београдски лист објавио 10. јула. Симић критикује Чонградинову, тврдећи да је оклеветала градоначелника Сребренице Младена Грујичића, али и понавља став Републике Српске о питању да ли се у Сребреници догодио геноцид.
„Потпуно је јасан став Републике Српске да се у Сребреници догодио страшан злочин који је за сваку осуду. Република Српска се јавно заложила да сви одговорни за тај злочин морају бити процесуирани и то се и догодило“, каже Додиков саветник. Он додаје да је прича о Сребреници одавно исполитизована из Сарајева како би, проглашавајући геноцид а Републику Српску геноцидном творевином, Српску покушали да укину.
Република Српска, истиче Симић, верује само у чињенице везане за трагичан злочин у Сребреници, верује Ефраиму Зурофу, Ноаму Чомском и десетинама официра НАТО-а који сваки дан износе нове детаље који говоре да геноцида није било.
У одговору Снежане Чонградин „Обратила ми се Република Српска“, објављеном у „Данасу“ 13. јула, оцењује се да они који негирају геноцид, речима да признају да се у Сребреници ипак догодио страшан злочин, али не и геноцид, „имају заправо скривене намере да релативизују, или у крајњој линији, негирају да се тамо уопште догодио ратни злочин“.
Ауторка каже и да јој је „застрашујуће и врло непријатно“ да јој се Симић обраћа у име свих грађана РС, јер је дубоко уверена да „у овом постгеноцидном добу Перо Симић и његов шеф Додик представљају продужену руку геноцида, прецизније — у актуелним околностима, политику опасну исто онолико колико је била политика која је довела до геноцида“.
Симић је, очекивано, желео да реагује на овакве опаске Снежане Чонградин, те је посало нови текст с насловом „Други талас демонизације“. Неочекивано, уместо да буде објављен како налаже пристојност, али и Закон о медијима, стигао му је одговор из листа „Данас“ да реаговање не може бити објављено. Редакцији „Данаса“ тим поводом писао је и председник Додик. У писму које је достављено Спутњику Додик је упитао како то кодекс новинара не забрањује новинарки листа да њега и његовог саветника назове „продуженом руком геноцида“, али забрањује да се брани од таквих оптужби и да, како је навео, „укаже да је то продужетак сатанизације Срба коју Запад овде већ деценијама богато награђује донацијама и подршком“.
Шта је спорно у реаговању Пере Симића и због чега је „Данас“ одбио да га објави препуштамо читаоцима да сами закључе. Реаговање Симића, које нам је достављено, објављујемо у целости:
Други талас демонизације
(„Обратила ми се Република Српска“, Снежана Чонградин у Данасу од 13. јула 2017)
Перо Симић, савјетник предсједника Републике Српске
Редакција Данаса с разлогом је у први план извукла сљедећу тезу из текста Снежане Чонградин: они који признају да се у Сребреници догодио страшан злочин, заправо негирају да се у Сребреници уопште догодио злочин.
То је толико ново и оригинално да никако не смије остати закопано под хрпом изанђалих фраза које је госпођа Чонградин посудила из вокабулара прве генерације западних активисткиња у Србији чијим стопама је кренула. Разумијем њену потребу да не буде само блиједа копија Кандић-Бисерко оригинала. Ако се на сатанизацији Срба тако лако стиче страни новац и свјетска слава, зашто и Снежана не би добила своје парче колача?
Дозволићете ми да се потапшем по рамену што сам започео ову полемику. Јер, увјеравали су ме да је бесмислен разговор са активисткињом која глуми новинарку. Није бесмислен! Зар није дивно што се госпођа Чонградин на првој препреци на коју је наишла, при првом сусрета са неистомишљеником, одмах објесила о сопствени логички конопац? А само је слиједила стару антисрпску мисао до њених логичких консеквенци, да је сваки Србин који не призна геноцид и сам починио геноцид. А поготово ако се зове Милорад Додик.
Подмладак је тако превазишао ветеране. Дуо Кандић-Бисерко обилазио је као киша око Крагујевца око нерјешиве једначине: како да се, ретроактивно, сви Срби колективно прогласе одговорним за сваки злочин који је на било ком ратишту починио било који појединац српске националности. За разлику од њих, амбициозна госпођа Чонградин не околишава и не губи вријеме. Оног ко не призна геноцид, оптужићемо да је геноцидан! Ако треба, и гори од стварног ратног злочинца! Поготово ако се зове Милорад Додик, води српску политику, не пристаје да ради по западним инструкцијама и неће да се потчини вољи наших западних финансијера.
Радо признајем да је госпођа Чонградин у бестидности превазишла и моја лична очекивања. Вјеровао сам да ће, по узору на своје лукавије претходнице, показати мало пијетета и према несрећи породице Младена Грујичића, чији је отац убијен само зато што је био Србин. Зар управо Хашки трибунал није смислио дефиницију геноцида по којој и једно једино убиство, једног јединог човјека усмрћеног због етничке припадности, може да се прогласи геноцидом? Али не, госпођа Чонградин не одаје пошту српским жртвама, чак ни реда ради. Добро је научила да у центрима западне моћи се поени не зарађују пијететом према српским жртвама, већ само бошњачким. А у црно-белом приказивању рата још нико није отишао тако далеко као Данасова Снежана.
Истине ради, прва постава демонизатора Срба имала је лакши задатак од њеног. Генерација Кандић-Бисерко годинама нас је обмањивала да ће и злочини над Србима једног дана бити процесуирани. Друга генерација демонизатора мора да узме у обзир нову ситуацију на терену: Хаг је готов, а за ратне злочине над Србима практично нико није одговарао. Напротив, само су Срби процесуирани, док су остали злочинци амнестирани. Списак жртава непостојећег „геноцида“ заправо садржи имена свих особа несталих у време пада Сребренице и у данима после тога. На том су списку и мушкарци који су спадали у војне обвезнике, сви борци Армије БиХ погинули у борбама, али и сви цивили настрадали као колатералне жртве у тим борбама.
Не познајем никога ко спори да је у Сребреници почињен масовни злочин, али одвратна је политичка трговина жртвама којом се бави госпођа Чонградин. Подмладак старих сатанизатора узалуд се труди, од опсаде Сарајева никада неће бити Стаљинград, од Злате Филиповић неће бити Ана Франк, нити ће Сребреница постати Холокауст.
Што вријеме више пролази, та је пропаганда све узалуднија, ма ко је финансирао. Можда вратоломне стилске фигуре, хиперболе и логичке бесмислице госпође Чонградин чак помогну људима да схвате да активистима њеног типа није ни до жртава, ни до правде, ни до истине. Њихова пропаганда мора бити отворено агресивна јер отворено тежи политичком преваспитавању Срба, укидању Републике Српске и промјени власти у Србији.
Зато тврдим да је за Србе и Србију од кључног значаја да се ниједан присталица пропаганде геноцида никада не приближи столици предсједника Републике Србије.
Републику Српску нису могли да сатанизују и демонтирају ни много већи играчи а камо ли млада западна активисткиња Снежана Чонградин, са којом, овим текстом, закључујем сваку даљну полемику.
