Комеморација је почела минутом ћутања, а пре тога је Народни оркестар РТС-а одсвирао песму „Кафу ми, драга, испеци“, коју је Гојковић снимио на „сингл-плочи“ — првој „златној“ плочи на Балкану.
Од Гојковића се у име Радио-телевизије Србије опростио извршни директор Музичке продукције РТС-а диригент Бојан Суђић подсетивши да је на том истом месту пре мање од две године Цунету уручен „Златни микрофон“ Радио Београда за све што је својим „гласом и сценском господственошћу стварао деценијама остављајући будућим генерацијама појам чистоте у интерпретацији народне музике“.
Суђић је указао на дивљење и љубав коју су према Гојковићу осећали и они који су га познавали, али и сви они које је оплеменио својим магичним гласом.
„Цуне је био певач који је сваку песму брусио и чистио од талога нечистоће и несавршености. Емоција коју је преносио, убедљиво је утиснута у слух и душу његове огромне публике, безмало свих нас“, истакао је Суђић, додавши да се Гојковић сели у бесмртнике, истински малобројне великане чије дело неће остати само у прашњавим антологијама, јер се стопило са традицијом.
Живорад Ајдачић испред Културно-просветне заједнице Србије, која је 2015. године доделила Гојковићу Награду за животно дело, истакао је да је реч о великану који је српску културу пронео целим светом, те да нема ниједне земље која не зна за Цунета.
Композитор Радослав Грајић је рекао да је Гојковић цео свој живот поклонио лепој песми и музици.
„Годинама смо се дивили његовом раскошном гласу, несвакидашњим гласовним могућностима, огромној музикалности и непоновљивим интерпретацијама у којима је увек било и устрепталог срца и топле балканске душе. Са Цунетовим одласком отишао је и последњи члан оне незаборавне златне генерације певача Радио Београда“, приметио је Грајић.
„Био је потпуно успешан у свим жанровима популарне музике, са великим жаром проносио је лепоту наших песама широм света и увек се са осмехом дечака враћао у свој Београд и топло породично гнездо“, казао је Грајић подсетивши на Гојковићево исконско достојанство, ненаметљиву господственост, због које је за многе био и остао ’господин певач‘“.
Грајић је нагласио да нам је Гојковић оставио у аманет да чувамо и негујемо прелепу музичку традицију, да не заборављамо оно што се деценијама стварало и волело, уверен да ће Србија са љубављу и сетом чувати успомену на свог драгог Цунета Гојковића.
Фрулаш Бора Дугић сматра да „сећање на дивног човека, непоновљивог барда, талентованог у свему чега се дохватио, драгог пријатеља, духовитог и шармантног учитеља, саветника, елегантног господина префињеног гласа не може и не сме усахнути“.
„Наш народ зна да разликује пуки занат од врхунске уметности, као и врхунску уметност од неуспелих покушаја њене супституције непровереним и сумњивим новотаријама и клишеима који ескалирају баш у ово време. Цуне је био брана том жалосном процесу замене свиле најлоном која се врши свакодневно претећи да уништи српско колективно несвесно памћење“, рекао је Дугић.
У име породице од Цунета се опростила дугогодишња уредница музичког програма РТС Нена Кунијевић испричавши како је млади Крагујевчанин, неограниченог талента, ушао у Камену салу Радио Београда, која је била расадник талената и којом је столовао некрунисани цар Властимир Павловић Царевац.
„Закорачио је у ову салу дрхтавих ногу, стао пред Цара и отпевао свој задатак. Када је завршио Царевчево гудало се спустило на његово раме. Да смо били у Енглеској он би спусти мач на његово раме и прозвао га сер, али ми смо у Србији и гудало Царевчево на Цунетовом рамену значило је да је Цуне постао витез традиционалне песме и он је то остао током целог живота“, рекла је Кунијевићева.
„Отишао је до Мексика, преко Шпаније и Италије, вратио се ’Халиско‘, ’О, соле мио‘, вратио се својој севдалинки и отпевао ’Кафу ми, драга, испеци‘, подигао мач јаничара, повео коло са лепом Маром кроз целу Србију док је хармоника свирала и на крају повратио свежину увелим ружама у њеним очима“, подсетила је Кунијевић само на неке од више хиљада песама које је Цуне знао и певао.
