Турски експерт говори да је у основи овог проблема заправо уредба коју је још својевремено донео Садам Хусеим, са намером да исуши мочваре и језера у околини Басре. План је био да се на тај начин растерају шиити за које је он тада кривио да помажу „америчким окупационим снагама у региону после рата 1991. године у Персијском заливу“.
Подсетимо, претходно је шефица Одељења за заштиту животне средине Ирана Масуме Ебтекар позвала Министарство спољних послова своје земље да, ако је могуће, убеди турске власти да одустану од идеје изградње брана.
Према речима Ебтекарове, иранско Министарство спољних послова би морало да обави преговоре са Турском и убеди владу у Анкари да одустане од изградње брана на рекама Тигар и Еуфрат.
Ебтекарова критикује Турску због непромишљене изградње огромних брана, које доводе до исушивања река. У оквиру свог амбициозног али и застрашујућег пројекта у Јужној Анадолији, Турска планира изградњу 22 бране.
Међутим, саговорник Спутњика, турски стручњак Сејфи Килич сматра да је кључ за решавање проблема заправо у промени става Техерана.
„То што се до данас руководство Ирана придржава става Ирака и тиме се придружује оптужбама на рачун Турске, неће довести до решења проблема“, говори турски стручњак.
„После окончања рата 1991. године у Персијском заливу, шиити који су се тамо налазили пружали су помоћ америчким окупационим снагама, Садам Хусеин је наредио да се ископају канали и да се тиме исуше мочваре око Басре. Поента је била шиите посредно натерати да се одселе. Тада је Хусеин практично сузио корита река. Тамо је након тога дошло до дезертификације тла, чиме су пешчане олује постале много учесталије и обимније. То што је до значајне промене терена дошло за време владавине Хусеина, свакако не даје повода било коме да за ове последице оптужи Техеран или Анкару“, објашњава Килич.
Турски стручњак подвлачи да без обзира на то што Турска никада није чинила било шта како би било кога оставила без воде, Иран је пак неколико пута затварао своје бране на реци Карун и тиме онемогућавао доток воде.
„Пре одређеног времена је Иран затворио вентиле на брани која се налази на реци мали Заб и тиме у потпуности затворио доток воде, која тече ка северном делу Ирака. Верујем да је једини повод за садашњи став Ирана то што хоће да скине одговорност са руководства Ирака. Мислим да не би требало узимати озбиљно оптужбе Техерана на рачун Анкаре“, истиче Килич.
Саговорник Спутњика претпоставља да реке Тигар и Еуфрат имају довољно велики водени потенцијал, али да Сирија и Ирак троше воду ирационално.
„Потенцијали ове две реке су сасвим довољни ако би Турска, Ирак и Сирија разумно користиле водене ресурсе. Али ако Ирак и Сирија имају намеру да претерују са употребом воде, то онда може посредно постати и повод за рат, а то није у реду“, објашњава Килич.
Саговорник Спутњика сматра да је решавање овог проблема могуће, али да није у реду оптуживати Турску:
„У складу са протоколом усвојеним 1987. године, значајан део воде Турска оставља Сирији и Ираку. Ако би Турска заиста имала циљ да доведе ово питање око количине и приступа питкој води у ћорсокак, она уопште не би ни стављала свој потпис на овај документ. Критику на рачун Турске не би требало прихватати озбиљно“, закључује Килич.
