Турбине нису тамо неки скенер или кекс, стандардизовани производ који можете да продате коме хоћете. Праве се месецима, можда и годинама и изузетно су сложен механизам намењен једном и тачно одређеном купцу, а комуникација између продавца и купца је током процеса производње константна и тиче се и најситнијих ствари, објашњава за Спутњик извор упућен у читав случај.
Ако скенер можете да уградите у било коју болницу у Србији или у Немачкој, а „Сименсов“ фрижидер унесете у сваку кухињу, турбину просто не можете. Свака турбина је велики инвестициони пројекат, веома скуп и намењен познатом купцу, каже наш саговорник. Он додаје да је тачно да у руској компанији „Сименс” има мањински удео и да не мора све да зна, али да ако Немци тако нешто нису знали, онда је то невиђен немар.
„Ако ви водите једну компанију, знате да у овом тренутку производимо турбину за купца А или купца Б, тако да је ова прича на стакленим ногама. Вероватноћа да нико из ’Сименса‘ није знао где то треба да иде, изузетно је мала“, објашњава извор Спутњика.
Он скреће пажњу на изузетно строге прописе унутар „Сименса“, где се све контролише. Људи се, каже, плаше тих прописа јер ако је нешто забрањено да иде на Крим, онда не може да оде. С друге стране, турбина је такав производ где хиљаде људи морају да учествују у изради, дакле и да буду обавештени тако да је велики знак питања чиме је „Сименс“ био изненађен.
Кад се ради на инвестиционом пројекту као што је овај, договори почињу већ у фази кад се унапред даје новац: мора да се опише за шта се новац даје, где се то налази, у који објекат треба да уђе и које су размере, јер турбина је величине четвороспратнице или троспратнице. Поред места где се уграђује, вод се рачуна између осталог, и о томе којом брзином тече вода. За много мање турбине од ове о којој је реч одржи се петнаестак до двадесетак састанака током процеса производње. И наравно, за све тако велике пројекте централа у Немачкој мора да зна.
С обзиром да знамо колико штете немачка привреда трпи од санкција које је увела Русији, као и отпору немачког бизниса санкцијама, звучи много логичније верзија по којој је „Сименс“, који иначе послује са Русијом јако дуго, добро и успешно, веровао да се тај посао просто неће открити. Кад је ипак откривен, дакле кад је ђаво однео шалу, најлакше је било окривити Русе. Они немају потребе да се било коме правдају, чак би радо и заштитили свог пословног партнера — до границе која њихов интерес не угрожава. „Сименс“ се нашао у небраном грожђу, али смо уверени да ће се сарадња у другим областима наставити, а жртвени јарац ће се већ наћи.
Подсетимо, почетком јула „Сименс“ је саопштио да су четири турбине намењене за пројекат у Тамању нелегално испоручене на Крим. Концерн је предложио да се поништи уговор а опрема откупи, а најавио је и да намерава да раскине споразум о лиценци са руским компанијама и обустави испоруку по уговорима фирмама које су под контролом руске државе.
С друге стране, у руском „Технопромекспорту“ наглашавају да су турбине купљене на секундарном тржишту и да су их модернизовали руски стручњаци. Према речима руског министра енергетике Александра Новака, опрема немачког концерна може се заменити производима других компанија.
Касније је саопштено да немачко Министарство спољних послова спрема одговор на скандал са испоруком турбина, а у среду су представници чланица ЕУ усагласили тим поводом списак индивидуалних санкција Русији, који ће, према наводима медија, обухватити и неке раднике Министарства енергетике Русије и компаније која је превозила турбине.
Како је „случајно“ откривен „случај турбине“, или „Блек рок“
Наш извор, међутим, скреће пажњу на познато правило — ако желите да знате шта се десило, пратите траг новца. У овом случају тај траг се зове „Блек рок“. Ако се истражи лична карта тог фонда, можда ће постати јаснија прича која се често може чути да Американци управљају немачком привредом.
Реч је о америчком инвестиционом фонду са седиштем у Њујорку, који је највећи акционар хиљада предузећа у свету. Био је и јесте највећи појединачни акционар компанија „ГП Морган чејс“, „Бенк оф Америка“, „Ситибенк“, „Епл“, „Мекдоналдс“, „Нестле“, као и енергетских концерна „Ексон мобјал“, „Шел“. „Блек рок“ је највећи акционар првих тридесет највећих немачких компанија које формирају немачку берзу, тзв. „Дакс компанија“.
„Дакс“ је иначе немачки берзански индекс који је на франкфуртској берзи исто оно што је „Дау Џонс“ на њујоршкој. Напоменимо и да, кад је реч о компанијама које имају велики број акционара, онај који има више од пет-шест одсто у доброј мери контролише ту компанију. Ако томе додамо чињеницу да „Блек рок“ је у свакој од водећих немачких компанија на првом или другом месту као акционар, онда читавој причи са „Сименсом“, то даје нову димензију.
Преко различитих фондова „Блек рок“ је највећи појединачни акционар „Дајмлера“, „Луфтхансе“, „Дојче банке“, „Бајер АГ“, „Басфа“ и немачке берзе. Крајем 2015. „Блек рок“ је контролисао 5,3 одсто акцијског капитала сваке немачке „Дакс“ корпорације и поседује 10,7 одсто свих институционалних инвестиција у „Даксу“. То представља више од 50 милијарди евра укупног капитала. У „Дајмлеру“ овај инвестициони фонд има 9,2 одсто, у „Континенталу“ 8,7 и тако редом.
Кад се уђе у акционарски капитал „Сименса“, може се видети, како истиче наш саговорник, да је највећи акционар породица „Сименс“ са 6,3 одсто, а „Блек рок“ је други са 5,2 одсто. Да ли је овај амерички фонд можда пожело да америчке санкције Русији прошири и на „Сименс“?
Закључак извуците сами.
