Ако је неко намерио да осети прави дух Русије у Србији, довољно је да оде до општине Медвеђа и упита где је Путиново. Засеок села Гајтани, који је до скоро носио име по турском освајачу Аџији — Аџинци, једногласном одлуком мештана поднело је иницијативу општини да промени име у Путиново.
Одлука је пала лако јер су сви у селу русофили. До села се не долази лако.
Главно место окупљања мештана је нека врста отворене „дневне собе“ мештанина Малише Петрушић, која је опремљена у стилу руско–српских односа. На једној страни собе слике Владимира Путина, председника Русије, са друге стране буре са ракијом „Путиновка“. Средишњи зид красе слике Карађорђа, Вука Караџића…
Сам Малиша не жели да „призна“ да је њему првом пала на памет идеја да село промени име. Каже, идеја је заједничка.
„Сви смо русофили и лако је било да се усагласимо. С обзиром на свеукупну политичку ситуацију ово је за нас било идеално решење“, каже он помало стидљиво, али је поносан јер је тог дана у свом дому и селу имао прилику да дочека госте из Руске хуманитарне мисије, међу којима и унука чувеног руског политичара Јевгенија Примакова, који носи име као и свој деда.
Неко би се зачудио да у малом селу у планинама људи знају толико о политици. Ипак, тако је, тврди Драган Делибашић.
„Путиново има око 20 кућа, а у десетак кућа људи живе целе године. Не знам што су сви били толико изненађени због нашег става! И ми овде пратимо политику преко телевизије и имамо своје мишљење. То важи и за нас који преко лета овде боравимо и за оне који овде живе“, објашњава он.
На његовој капији вијори се застава Србије.
Времешни Сава Петрушић рођен далеке 1938. године живео је по целој Србији, али је решио да старост проведе у Аџинцима, односно Путинову, селу у којем је рођен.
„Наш је Путин златан! Одмах сам дао сагласност да мењамо име! Велика је разлика живети сада у Путинову и некада у Аџинцима. Аџија је био освајач, трпели смо муку под Турцима 500 година“, прича чича Сава.
Природа у селу нетакнута, погледом не може да се обухвати сва лепота.
То и Милијану Делибашић која иначе живи у Београду свако лето тера да се са унуцима врати у родно место — Путиново.
„Што би наше место носило име Турчина који је овде живео пре пола миленијума! Договор је брзо пао, а ми Русе и Путина збиља волимо. Крај је леп, чист, незагађен, а слога која влада у овом засеоку ремети само љубомора комшија из суседних засеока“, говори она кроз смех.
Кад су вечери топле ту је стена испред отворене дневне собе, на којој су, тврде, пале многе одлуке, али и расправљане озбиљне политичке и животне теме.
Да је камен битно место тврди и доктор Милован Петрушић, ортопедски хирург у пензији пореклом из тог места.
„Овде изнад нас је ваздушни коридор путничких авиона север–југ. Често са овог камена пратимо како прелећу авиони… Косово је ваздушном линијом од нас удаљено око 20 километра, па често виђамо и више од путничких авиона“, објашњава наш саговорник.
Др Петрушић је своје прве лекарске кораке почео у Дому здравља у Медвеђи 1967. године као стажиста. После је постао директор Дома здравља у Медвеђи и на том месту је остао до 1982. године. Тада се до пацијената ишло — на коњима.
„Тада је било и доста пацијената јер је и пуно Албанаца овде живело. Сада их нема толико. Тада није било педијатара ни гинеколога, па смо ишли на шестомесечне курсеве. Колико сам деце породио… То нико и не зна“, прича он смејући се.
Коментаришући сада специјално медицинско возило које је Дом здравља у Медвеђи добио на поклон од Руске хуманитарне мисије, др Петрушић каже да се далеко одмакло од једне „Ладе Ниве“ коју је Дом здравља у Медвеђи имао у његово доба и која се користила само за транспорт болесних даље од Медвеђе. Нека села од града су далеко и по 30-40 километра.
„У то доба техничар и ја поранимо на коњима и до подне стигнемо. Вакцинација деце и шта треба, то завршимо и од поднева се враћамо. Е ако је било нешто хитно, ако нема коња, ми пешке! Знам да сам једном пешке прешао 17 километра до Медвеђе зими по мраку, али тада сам био млад“, завршава он своју сторију уз напомену да и сада кад је у пензији често знају да га позову у помоћ и из околних засеока.
И док су се Руси и Срби гостили, међу њих је стигао и гуслар Милутин Петрушић звани Сердар. На гуслама старим 40 година гостима из Русије представио је песму „Нова косовска битка“, а своје политичко излагање присутнима завршио је речима: „Срби су сложни у рату, али не у миру!“
