О подели Косова и Метохије, односно разграничењу Срба и Албанаца, којим би се трајно решила два национална питања, говори се још од средине осамдесетих година прошлог века. Покретач ове расправе у српском друштву био је Добрица Ћосић.
Данас, српски министар иностраних послова Ивица Дачић помиње сличну тезу. Према његовим речима, изнетим у ауторском тексту у дневном листу Блиц, Дачић каже да је разграничење „једино могуће трајно и компромисно решење, уз посебан статус за наше цркве и манастире и уз Заједницу српских општина на југу Косова“.
Разграничење не може да доведе до решавања проблема, оно може да доведе само до компликовања ситуације, каже Миливоје Михајловић, директор Радио Београда и добар познавалац прилика на КиМ.
„Разграничење на Косову значило би почетак разграничења у читавом региону где албанска популација живи. То би отворило неку врсту Пандорине кутије и то није добар пут, без обзира колико би такав предлог могао да има или нема подршке“, каже Михајловић.
Геометри не могу да реше косовско питање, додаје он, оно мора да се реши, како каже, интеграцијама.
„Те интеграције могу да буду заједничка ствар, могу да буду договор између Срба и Албанаца — ’историјски договор‘ како ћемо и на који начин живети. Те интеграције подразумевају подизање рампи, изблеђивање граница, заједничке пројекте и само то може да доведе до неке заједничке будућности“, сматра Михајловић.
Разграничење би, према Михајловићевом мишљењу могло да доведе само до тренутног задовољења албанских апетита, међутим, отвориће, како каже, неке друге проблеме.
„Свако ко мисли да ће разграничењем скинути са дневног реда проблем Албанаца и албанског експанзионизма на Балкану много греши, зато што се идеја о Великој Албанији не зауставља само на КиМ. Она се шири и у друге земље региона“, каже Михајловић.
Предлог о разграничењу, према његовом мишљењу може да буде део тактике у преговорима са косовским Албанцима или део тактике у унутрашњем дијалогу о косовском питању.
Пут ка стабилизацији региона није разграничење, већ интеграција. Интегративни процес треба да почне од тога да читав регион, како Михајловић каже, треба полако да почне са уласком у ЕУ, јасну европску причу, конкретну, без озбиљнијих препрека.
Предлог о разграничењу је једностран и не знамо хоће ли албанска страна и међународна заједница, као најзаинтерсованија, тај предлог прихватити, каже Михајловић.
Да много тога зависи од међународне заједнице слаже се и професор међународног права Тибор Варади. Разграничење је било лакше урадити раније, него данас, сматра он, али сувисло је такву опцију држати на столу.
Варади подсећа да је говорио како је апсолутно неопходно да Срби на Косову имају широку аутономију како би сачували своју културу, језик и споменике:
„Ово је корак даље од тога и јесте могуће решење. Колико је то могуће, јер ту су разни актери у игри, врло је тешко да проценим. Они који су ближи политици то могу да цене, али свакако има смисла и ту опцију држати на столу“.
Подела може да буде подстицај за будуће поделе, али Варади подсећа да је и само једнострано проглашење независности Косова био својеврстан подстицај за сличне потезе.
Историчар Чедомир Антић о решењу косовског питања говори као о низу пропуштених шанси. Србија је пропустила да Косово интегрише у српско друштво. Затим је пропуштено да се са Албанцима постигне, како каже, историјски договор о територијалном разграничењу.
„Нажалост, иако смо имали шансе да то урадимо, нисмо. Пре годину дана бивши министар иностраних послова Мркић сведочио је да је у доба Добрице Ћосића, кад је то било понуђено, одбијено. Ћосић је био наклоњен томе још од осамдесетих година, али то су српске власти одбиле. Милошевић је тврдио и веровао да ће онај ко на било који начин преда један квадратни сантиметар Косова у народу бити виђен као издајник“, каже Антић.
Трећа опција је безусловно признање Косова, додаје Антић.
Када је 2012. године смењена власт, повишена је лествица, каже Антић, а напредњачко-социјалистичка Влада је потписала Бриселски споразум. Тиме је прихваћена интеграција Срба у састав косовске државе. Никаква аутономија за њих није добијена, осим Заједнице српских општина која нема велике надлежности.
Треба се сетити колико су данашњи председник Србије и министар иностраних послова критиковали оне који су позивали на унутрашњи дијалог о Косову и нудили разграничење као решење, у време када је то било могуће.
Историјски гледано, територије се деле онда када имате власт над њима, каже Антић. Уколико би Србија на сто ставила захтев за територијалним разграничењем, он не верује да би то довело до домино ефекта у региону, јер, како каже, ни једнострано проглашење независности Косова није довело до домино ефекта, јер проглашење независности Косова није довело до проглашења независности Републике Српске.
