Амерички ратни брод „Ју-Ес-Ес Индијанаполис“ достављао је кључне делове потребне за атомску бомбу у морнаричку базу на пацифичком острву Тинијан, а планирано је било да 6. августа 1945. тим оружјем нападну Хирошиму.
Међутим, 28. јула „Индијанаполис“ је испловио из Гвама без пратње и требало је да се сретне с бојним бродом „Ајдахо“ у заливу Лејт, а заједно да припреме инвазију на Јапан. Следећи дан је био миран, али после поноћи, „Индијанаполис“ је изненада напала и потопила јапанска подморница, лансирајући торпедо и запаливши бродски резервоар од 13.000 литара горива за авионе.
Још један торпедо погодио је средину брода, изазивавши ланчану реакцију експлозија и брод је потонуо за само 12 минута. Од 1.196 људи на броду, само 900 их је преживело ударе и доспело у воду, а потонуће брода био је тек почетак најгоре ноћне море.
Њихова мука је сведочанство оног што се сматра најгорим нападом ајкула у историји.
Кад је сунце изашло 30. јула, преживели су га дочекали плутајући по океану. Прслуци за спасавање су били реткост, а преживели су тражили оне мртве како би их скинули с њихових тела. Да би створили привид неког реда, преживели су почели да формирају групе, а неке су имале и више од 300 људи, у отвореним водама, чекајући спас.
Врло брзо, изложени су нападима немилосрдних морских предатора, без икакве заштите. Морске псе су привукли звуци експлозије, потонуће брода и трагови крви повређених.
Прве ноћи, ајкуле су се фокусирале на плутајуће мртваце, но панични покрети преживелих и лупање по води којим су их хтели отерати привукли су их још више. Како су се ајкуле усмериле према живима, посебно рањенима, морнари су покушали направити тзв. карантин људи с отвореним ранама.
Чим би неко умро, одгурнули би његово тело далеко, у нади да ће добити мало предаха. Бројни преживели су били паралисани од страха, па нису могли ни да једу ни да пију остатке хране сакупљене с потонулог брода.
Једна је група направила кобну грешку — отворили су конзерву меса и ајкуле су почеле да пристижу. Остали су тада побацали све месо које су имали. У ноћи су се чули урлици, а призор човека који би само зајецао пре него би га морски пас повукао испод површине, сцена је коју нико од преживелих није могао заборавити.
Ајкуле су их нападале и гризле данима, а назнаке спасавања није било.
Морнаричка обавештајна служба пресрела је поруку из јапанске подморнице која је торпедовала „Индијанаполис“, али су је занемарили сматрајући то триком који би привукао америчке бродове.
У међувремену, напуштени људи су схватили да им је најбоља шанса за преживљавање да остану у великим групама, у самом центру. Они на маргинама били су најизложенији морским псима. Како су дани пролазили, велики број људи подлегао је глади, врућини и халуцинацијама изазваним морском водом. Они који су пили воду доживљавали су нападе лудила, пена им је излазила на уста, викали су на морске псе, јецали, запомагали и били нападнути.
Будући да су постајали велика претња другима као и мамац ајкулама, често су их сами потапали и тако им прекраћивали муке спасавајући и властите животе.
У 11 сати ујутро њиховог четвртог дана у води, амерички је авион уочио преживеле и позвао помоћ. После неколико сати стигао је други авион којим је управљао поручник Адријан Маркс. Видевши уживо нападе морских паса, оглушио се о јасно наређење и слетео како би помогао рањенима.
После поноћи је пристигао брод „Ју-Ес-Ес дојл“, који је спасао последње преживеле. Од целе посаде „Индијанаполиса“, која је бројала 1.196 људи — преживело је 317.
Такође, током Другог светског рата пароброд „Нова Шкотска“, који је превозио око 1.000 људи недалеко од Јужне Африке и кога је потопила немачка подморница, искусио је сличну судбину као „Индијанаполис“, али је жртава, у том случају, било нешто мање.
