Прије више од сто година отац англосаксонске геополитичке мисли, британски географ Хелфорд Мекиндер, поставио је силогизам да ће она свјетска сила која овлада Источном Европом, владати и „срцем свијета“, како је он тада назвао Евроазијски континент. Даље према Мекиндеру слиједи да ће она сила која контролише и управља Евроазијом – управљати и остатком планете, односно, читавим свијетом.
Рекло би се, како тада, тако и данас. Из ове геополитичке једначине није тешко примјетити да је контрола над европским Истоком кључна за превласт на глобалној сцени. То је нарочито уочљиво било и претходних година када су на столу под разним именима биле презентоване идеје о контроли Источне Европе, било да се радило о такозваном „санитарном кордону“ између Балтика и Јадрана, Интермаријуму, или пак иницијативи „Три мора“.
Оно што је, међутим, заједнички садржалац за све ове замисли и планове јесте чињеница да су све до једне под покровитељством америчке политике и интереса у Европи. То се види и ових дана ако пратимо трајекторију кретања америчког потпредсједника Мајка Пенса, који ће 2. августа боравити у званичној посјети Црној Гори. Ваља се присјетити да прије него што стигне у Подгорицу, планирано је да Пенс обави државничке посјете Естонији и Грузији, земљама које се, нимало случајно, налазе на линији Балтик – Јадранско море.
Подсјетимо се такође и недавне посјете америчког предсједника Доналда Трампа Пољској током самита иницијативе „Три мора“, гдје је прокламовани циљ тог скупа био „снажније повезивање држава са излазом на Балтичко, Црно и Јадранско море“. Практично, кључна Трампова порука земљама централне и источне Европе (12) на том самиту била је да побољшају економску сарадњу са САД тако што ће куповати амерички течни гас и оружје.
„Америка је спремна да гарантује безбједност у Средњој и Источној Европи“, поручио је тада Трамп на заједничкој конференцији за новинаре са пољским предсједником Анджејом Дудом.
Дакле, ако се иоле озбиљније анализирају америчке активности, произилази да САД своје главно упориште на европском тлу доминантно виде управо у Источној Европи. Очигледно да у САД постоји стратешка одлука да ако даље жели да осигура своје снажно европско присуство од одсудне важности јој морају бити контрола и управљање „санитарним коридором“ на истоку континента.
Наравно, читава ствар постаје кудикамо наглашенија ако се има у виду потоње заоштравање односа на линији Вашингтон – Берлин, након што су оба Представничка дома у Америци изгласала увођење додатних санкција Русији. У Берлину је, чини се, кристално јасно да таман колико су нове санкције уперене против Русије, оне су можда још и више акт против саме Њемачке.
А колико је сукоб и пад повјерења на релацији између Америке и Њемачке озбиљан, можда најбоље објашњавају ријечи блиског Трамповог савјетника Теда Мелока, који је рекао да је „надмоћна и необуздана Њемачка прави разлог опадања најважнијег савезништва на свијету“.
Што је све само још један доказ у прилог тези да све мање америчко уздање у своје западноевропске партнере фокус САД снажно премјешта ка европском истоку. Како тренутно ствари стоје, ова својеврсна тампон-зона од Балтика до Јадрана имала би вишезначну улогу. Осим што би требало активно да спречава озбиљнији уплив како руског и њемачког утицаја у овим земљама, тако би спречило и само руско-њемачко повезивање и сарадњу. А богами, никако не треба занемарити ни саботажу кинеског наступа у Европи, имајући у виду да Кина и Њемачка суштински представљају два економска контратега на тлу Евроазије.
Балкан је такође без икакве сумње један од најважнијих дјелова у овом мозаику, с обзиром да се својим положајем и сам очигледно налази на „линији ватре“. Утолико је посјета америчког потпресједника Мајка Пенса Подгорици веома значајан догађај за читав регион, који би путем НАТО-а требао додатно да оснажни утицај САД. При чему се, може се слободно казати, не ради само о доборо познатом сузбијању руског фактора, већ се сасвим извјесно латентно спроводи и обуздавање њемачког утицаја на простору Балкана, што би иначе било много теже објаснити јавности.
Што се тиче саме Црне Горе, њена улога је мање-више позната. Њу је јасно у недавном интервјуу објаснио и црногорски министар одбране Предраг Бошковић, који је рекао да ће Црна Гора бити „кредибилан савезник“ и да ће се убудуће бавити промоцијом чланства осталих држава Западног Балкана у НАТО, „јер је чланство свих држава региона у НАТО најбољи оквир за стабилан регион“.
Наравно, разумије се да не треба посебно објашњавати које су то земље на Западном Балкану остале као потенцијални кандидати за чланство у НАТО. А такође, нема сумње да и ако су Сједињене Државе већ оствариле већину својих замисли у региону и даље га сматрају „незавршеним послом“. Стога, сигурно нас у наредном периоду очекује повећана позорност Америке, па било да се ради о јачању сопственог присуства, или пак опструкцији намјера других. Јер, не заборавимо, Балкан се толико пута кроз историју показао једном од главних жаришних тачака. Или како је неко духовито примијетио – оно што се догоди на Балкану, не остаје само на Балкану…
Прочитајте још:
