Иако је проституција била службено забрањена у нацистичкој Немачкој, заповедник СС-а и Гестапоа Хајнрих Химлер одлучио је да направи мрежу куплераја за војнике, присилне раднике и затворенике. Од 1942. године па све до краја рата око 300 до 400 нејеврејских затвореница логора било је присиљено радити у десет логорских бордела по Немачкој, Аустрији и Пољској.
Наравно, нацисти нису хтели логорашима пружити никакво задовољство или ужитак. Оснивање јавних кућа у концлогорима Трећег рајха био је добро организовани систем о којем је прецизно вођен записник и био је део добро смишљене стратегије. Наводно, циљ је био да се побољша марљивост, продуктивност и радни елан затвореника.
Допуштена само „мисионарска“ поза
Заправо је Химлер, на чију су иницијативу куплераји основани, на тај начин хтео понизити затворенике јер су се доласком у јавну кућу мушкарци понижавали пред есесовим чуварима, а истовремено би учествовали у сексуалној експлоатацији жена.
Била су и одређена правила колико може трајати секс и какав сме бити.
Била је, наиме, допуштена само једна сексуална поза — мисионарска, а боравак са женом у „специјалним објектима“ како су их есесовци називали, није смео трајати дуже од 15 минута и коштао је две марке. Такође, како би све протекло онако како су замислили, есесовци су „акцију“ пратили кроз отвор на вратима.
Нацисти су знали и да ће то, ако само неки логораши добију прилику за „уживање“, нарушити осећај солидарности који је владао међу затвореницима.
Привилегија за „одабране“
Жене које су радиле у логорима нису смеле бити Јеврејке, као што ни Јевреји нису смели посећивати „специјалне објекте“.
У јуну 1942. године основана је логорска јавна кућа у концлогору Маутхаузену. То је био први од десет куплераја у логорима Немачке. Жене принуђене на проституцију, биле су доведене из логора Равенсбрик. Највећи бордел је био у Аушвицу, у блоку 24.
Последња јавна кућа основана је неколико месеци пре краја рата 1945. у логору Мителбау-Дора.
Према проценама историчара Роберта Сомера, који је ову табу тему обрадио у својој књизи „Das KZ Bordel“, само око један одсто логораша користило је услуге и то једном или два пута, јер је СС коришћење сексуалних услуга сматрао привилегијом. Осим тога, јако мало их је и било физички способно за „дражи бордела“.
Логорске јавне куће углавном су посећивали логораши који су припадали „руководећем кадру“, а за њих је одлазак по „телесни ужитак“ била награда за добре резултате.
Расни закони јавних кућа
Проститутке, углавном Пољакиње, Чехиње, Мађарице и Немице у раним двадесетим годинама, имале су и посебан медицински третман, добиjaле су нешто бољу храну и биле мало боље третиране него друге затворенице. Секс са одвијао се и у прописано време — свакo вече између 20 и 22 сата и недељом по подне.
У случају обољења од полних болести, логорашица би служила за медицинске експерименте. У случају трудноће, била би присиљена на побачај. Нацисти и у борделима инсистирали на расном закону.
Немци су смели „прилазити“ само Немицама, а Словени — Словенкама.
До деведесетих година прошлог века, логорашице које су биле присиљене радити у логорским јавним кућама законски нису сматране жртвама нацистичке владавине и самим тим нису имале право на одштету.
