Стручњаци сматрају да је отварање сибирских кратера тек један од првих видљивијих знакова убрзаног отапања пермафроста, у којем су ускладиштене огромне количине гасова стаклене баште, попут угљен-диоксида и метана. Око 24 одсто копнених подручја северне хемисфере покривено је вечитим ледом, а према проценама научника, у пермафросту је заробљено око 17.000 гигатона угљен-диоксида.
Само отапањем сибирских крајева могло би да се ослободи око 1.000 гигатона тог гаса, који одлазе у атмосферу и стварају ефекат стаклене баште, у којем су „заробљени“ сунчеви зраци у инфрацрвеном делу спектра, чиме се подиже температура атмосфере.
„Посљедњи пут пермафрост се топио пре 130.000 година. То је природна појава на коју утичу промене у Земљиној орбити“, појашњава професор на Оксфорду Гидеон Хендерсон. Студија, коју је он представио 2013. године на конгресу Геолошког друштва у Лондону, показала је да би температура за један и по степен, виша од оне у прединдустријском добу, могла да буде довољна да се покрене велико отапање пермафроста.
Просечна температура је данас у свету за око један степен виша од прединдустријске, а процењује се да би критичну тачку од једног и по степена могла достићи кроз десет до тридесет година, наводе научни портали.
Први кратер на полуострву Јамера од осамдесетак метара појавио се 2014. године, а други, пронађен неколико стотина километара даље, промера је од петнаест метара. Касније се појавио читав низ нових рупа, али и више од 7.000 мехура под земљом, који указују да се у њима скупљају ослобођени гасови настали топљењем леденог тла, што значи да би на тим местима могле да настану нове рупе. Британски геолог Крис Фогвил сматра да су велике рупе феномен познат као пинго — округли накупљени комади леда у пермафросту који каткад могу да поприме облик кратера налик на вулкански.
Формација рупа у Сибиру не представља озбиљну опасност само за климу, већ и за локално становништво. Оне могу да дестабилизују железничке пруге, зграде, па чак и читава насеља.