Иако је Турска најпознатији заточеник политизације чланства у ЕУ, констатује за Спутњик Александар Митић из Центра за стратешке алтернативе, најеклатантнији данашњи пример је Србија којој се јасно поручује да чак и ако испуни такозване објективне критеријуме, неће моћи да уђе у ЕУ без јасног одрицања од Косова и Метохије и стратешких односа са Републиком Српском и Русијом.
Чини се да мантра европских званичника о стандардима коју Србији понављају 17 година важи само кад тим истим званичницима и њиховим државама то у том тренутку одговара, а онда на ред дође — политика.
Kрaj фемкања, прија отрежњење
Најновија у низу таквих бриселских порука је изјава председника Европске комисије Жан-Клод Јункера да није за то да се земље Западног Балкана ускоро придруже Европској унији. Јункер је, доиста, истовремено упозорио да уколико државе региона буду лишене европске перспективе, „поново ћемо доживети оно што смо доживели ’90-их“.
Господину Јункеру се мора признати макар једна ствар, наглашава аналитичар Ђорђе Вукадиновић, а то је да је био прилично искрен и да је јавно и гласно рекао оно што већина функционера ЕУ, па и највиших званичника најважнијих земаља, реално мисли.
Председник Европске комисије, додаје Вукадиновић за Спутњик, не мора да се на тај начин фемка и он је брутално учинио оно што они који више критички гледају на стање ствари у ЕУ и на процес придруживања ЕУ говоре већ годинама.
„Читава фама око прикључења ЕУ, а нарочито фама око испуњавања стандарда, јесте прича за малу, наивну и лаковерну балканску дечицу, односно локалне политичке елите које искрено верују или се вероватније праве да верују у ту бајку, а у суштини се ради о доста огољеним и провидним, рекао бих, приземним политичким, геополитичким и економским интересима, и готово ни о чему другом“, категоричан је Вукадиновић.
Читава прича о вредностима и европским стандардима је пала у воду више пута у претходних 10-15 година, подвлачи Вукадиновић, а највише је пала у воду на причи о Балкану и посебно о Србији и Србима јер су двоструки стандарди толико пута манифестовани.
За чланство у ЕУ је неопходно испунити низ објективних стандарда, подсећа Александар Митић, али у случају ЕУ, објективни стандарди као критеријум важе само за државе које су спољнополитички и културолошки вредносно већ везане за евроатлантски простор.
Тек ће да смишљају изговоре
Такви критеријуми би могли да важе, на пример за Швајцарску, Исланд и за Норвешку, које, као што знамо, не желе да постану део ЕУ, наводи Митић, а с друге стране смо на примеру Румуније и Бугарске видели како преовладава геополитички резон и како се објективни стандарди релативизују.
„Са друге стране, јасно је да не постоји апсолутно никаква воља за проширењем унутар ЕУ. Тај такозвани замор од проширења траје још од 2004, дакле пуних 13 година, а погоршали су га чланство Бугарске и Румуније, економска и мигрантска криза и ’брегзит‘. Стога ваља очекивати да се убудуће објективни стандарди користе само као изговор за врло јасну политичку позадину одлуке о проширењу ЕУ“, упозорава Митић за Спутњик.
Ако бриселски званичници говоре искрено, резонује Ђорђе Вукадиновић, онда су спремни да прогледају кроз прсте или баце под ноге разне стандарде и европске вредности да би испунили неке своје геополитичке и економске циљеве.
„Кад је реч о Балкану и Србији, то је у овом тренутку независност Косова и све ствари које подржавају процес пуног осамостаљивања такозване државе Косово. То је главни критеријум којим мере степен напретка Србије на путу евроинтеграција, а све ово друго је више или мање секундарно“, напомиње Вукадиновић.
С друге стране кад Американци говоре о истој тој ствари, а они се врло често и радо изјашњавају о евроинтеграцијама Западног Балкана, њима је, према Вукадиновићевом мишљењу, најважнија Русија.
Дакле, закључује Вукадиновић, било да је у питању оно што говоре Американци или оно што чешће говоре европски званичници — нема критеријума, нема стандарда, све зависи од политичке воље и ад хок процена политичких интереса најважнијих чланица ЕУ и САД.
