Једну од отужнијих слика из овдашњег, иначе невеселог јавног живота, представља окупљање лидера нашег „региона“ поводом састанака са неким од званичника ЕУ. Чешће у Бриселу, али понекад и у регионалним престоницама.
Када је у питању скуп представника више земаља, ствари постају још забавније. Важан циљ је заузети позу поред неког од бриселских бирократа, којима се име и функција знају само на овим просторима, јер се иначе третирају као особље трећеразредног значаја. Наравно, то лидерима „региона“ не смета. Њихов говор тијела и истренирани осмјеси показују сталну жељу да буду што ближе скутима тако важних особа.
Слиједи сцена број два. У изјавама за јавност пљуште групне и појединачне похвале за „импресивне“ резултате свих (региона у цјелини), као и сваке државе појединачно.
У трећем чину, који је посебно драматичан, сваки од лидера истиче да је његова држава посебно посвећена испуњавању услова за пријем у ЕУ (неки се чак усуде да јавно запитају „Када ће то више да се деси“?). На олтар Европске уније управо су они положили највеће напоре, постигли најбоље резултате и заслужили сваку похвалу.
У посљедњој, четвртој сцени, слиједи оцјењивање. Али, ови школарци за титуле у ЕУ немају право на нумеричку оцјену, из које би се можда нешто могло и закључити. Оцјена је описна. Такву бесмислицу је могуће поднијети само ако се слуша. Али, када се прочита шта остаје као траг иза таквих „историјских“ окупљања, разуман човјек мора да се застиди.
Њих, изгледа, ништа неће зауставити на путу евроинтеграција. Ниједна чињеница, ниједан проблем, ништа што је у вези са логиком и здравим разумом.
ЕУ одавно не зна шта би сама са собом и са својим посвађаним чланицама по све већем (и важнијем) броју питања. Она је, такође, званично објавила да неће бити даљег проширења, посебно не што се налази у стању продуженог шока од „брегзита“ и паничног страха од најезде „популизма“. Она, као спасоносно рјешење, објављује политику Европе у двије брзине, што је само друго име за признање да јединства унутар ње нема, те да је то фактички крај читавог пројекта. Иза фасаде бриселског јединства и „снажних порука“ (на које више нико не обраћа пажњу) букте сукоби између држава чланица, које Брисел не види, јер не зна шта би са њима урадио.
Бројне ЕУ чланице су економски уништене захваљујући свјетској финансијској кризи и, посебно, конструкционим грешкама њихове јединствене валуте — евра. Поред тога, биле су опљачкане од банака из богатијих чланица и понижене увредама да су настањене нерадницима и неспособњаковићима. Уласком у ЕУ, што је био деценијски сан ондашњих регионалних гарнитура (у питању је био неки други регион, не овај садашњи) није се остварило ниједно обећање о лагодној и сјајној будућности у коју су људи вјеровали, јер су јој се надали. Сасвим супротно. Многи су доживјели највеће кошмаре.
Португал, Ирска, Италија, Грчка и Шпанија (скраћено назване ПИИГС — са јасном алузијом на енглески назив за свиње), годинама се налазе у економском ропцу. Словенија, Хрватска, Бугарска, Кипар нису ни у мало бољем стању, али се рјеђе спомињу, будући да су мање значајне. У ствари, боље је када се о свим проблемима ћути, а величају се измишљени успјеси и пресуђује у туђим споровима. Лојалност америчким газдама мора се исказати и по цијену наношења штете самом себи.
Европска унија у цјелини и свака њена чланица посебно, има лошије економске перформансе откад је уведен евро, који је представљен као њен највећи успјех. Свака! Укључујући и Њемачку која управља читавим пројектом. Њена привреда је обољела од финансијализације, а њена највећа банка је пред банкротом.
Истина, ништа од тога се не види јер је криза, као и свих претходних година, отишла на љетњи годишњи одмор. Ове године, он ће трајати дуже. Све док се не обаве избори за њемачки парламент у септембру. Добра идеја и за регион.
Поштовани локални лидери, узмите продужени годишњи одмор од евроинтеграција. Бавите се неким корисним пословима за своје народе и државе. Имате и превише стварних проблема да бисте се замајавали приступањем Европској унији.
