„Разграничење у договору Срба и Албанаца је једино могуће трајно компромисно решење“.
То, заправо, није први пут да Ивица Дачић говори о подели Косова, то је помињао још пре шест година.
Лидер Социјалистичке партије Србије и потпредседник Владе Ивица Дачић долио је уље на ватру тезом да Косово треба поделити између Албаније и Србије, што је помало чудно имајући у виду за шта је опозицију оптуживао раније:
„Они и дан-данас говоре да се о Косову и Метохији и његовом статусу може преговарати“.
Да — „они“. Добро, погреши човек…
Али, преговори су почели још раније, сећамо се првих резултата.
„Суштина је у томе да се ради о заједничком управљању прелазима. С тим што ће ти цариници на северу Космета имати статус косовских сведока… Пардон, царинских сведока“.
Ма могли сте и Јеховине сведоке да ставите, опет је постављена царина. А разговори су настављени са новом владом која је испреговарала Бриселски споразум.
То је Споразум који је Србији отворио врата ка Европској унији. Преговори са Унијом не би почели да Ивица Дачић није ставио свој потпис уз онај Хашима Тачија. У Београду су одмах признали да споразум није савршен, али да боље не може.
А кад год установите да боље не може, тад је прави тренутак за унутрашњи дијалог, да као друштво изаберемо једну од лошијих опција. Шта, ви бисте неку бољу опцију?
Боље не може.
Е, добро, сад да видимо које су нам опције. Министар Дачић је већ изнео једну — подела на српски север и албански југ. Само постоји неколико проблема у вези с тим. Прво, већина косовских Срба не живи северно од реке Ибар, већ јужно. Друго, 58 одсто катастарске имовине на Косову припада Србији, што је много више од комада територије северно од Ибра. И треће, огроман број Срба је насилно протеран са Косова, што је довело до тога да је од почетка 1990-их година проценат српског становништва на Космету је пао са 10 на око 1,5 одсто, што значи да би се прво морао обезбедити сигуран повратак протераних и њихов безбрижан опстанак да би се праведно одлучило шта је стварно српско, а шта је албанско. Дакле, то је лоша опција број један.
Број два?
Нису ретке ни оцене да је Вучићев позив почетак процеса признавања Косова.
Признање Косова, у реду, хладне главе анализирамо све. Признање Косова би, пре свега, било противуставно, што значи да би морао да се промени Устав пре него што се званично призна Косово. Под претпоставком да се створи двотрећинска већина у парламенту за промену Устава, поставља се питање колико би дуго опстала нека одлука коју донесе двотрећинска већина посланика, а којој се противи двотрећинска већина становништва, које би, као, требало да заступају. Многи би се побунили и Србија би се дестабилизовала, можда би се десио преврат у којем би та одлука била поништена, али ако би одлука опстала, Русија више не би улагала вето на приступање Косова чланству Уједињених нација и Косово би званично постала међународно призната држава, која би касније могла самостално да одлучује и о уједињењу са Албанијом. Косовске Србе би снашла иста судбина као и Србе који данас живе у Албанији.
Албанска власт је 1925. године укинула српске школе, забранила служење српским језиком и слободу вероисповести. Десетинама година су тамошњи Срби своја имена чували као породичне тајне. Тешко је да си Србин у Албанији. Они не воле да се учи српски језик, не воле да се држи застава српска.
За разлику од тога како се слажу Срби и Албанци у Србији, рецимо, у околини Бујановца.
Питамо: „Како се слажете са вашим комшијама Албанцима?“ Кажу: „Хвала богу, добро досад. Никад нисмо имали никакав проблем“.
Али добро сад, шта је ту је, могли бисмо да игноришемо судбину наших сународника, али какви смо ми онда људи? И шта би онда спречило и друге делове наше земље да следе пример Косова? Да ли би Србија уопште опстала? А ако нас ни то не занима, онда, искрено, немамо ни легитимитет да је коментаришемо. Дакле, две лоше опције сам навео и питање је — има ли боље?
„Боље не може“.
А добро, ако боље не може, мора ли уопште косовска проблематика одмах да се решава, сада, брзо, што пре? Јер бољу опцију једино видим у промени геополитичких околности, када се једног дана Запад више не буде толико питао око Косова. Ако је то трећа опција, шта можемо сада да урадимо да, када тај геополитички моменат дође, будемо спремни? Један човек је предложио конкретно решење.
„Ја знам шта бих урадио да сам на челу државе. Ја бих нама, рецимо, наметнуо војни буџет од 3,5-4 милијарде евра. Па формирајте војску од 250.000 људи, па онда поставите доле, па да видите како се друга прича прича. Онда ће неко рећи: ’Јесте, то смо пробали '99. против НАТО-а, па смо видели како смо прошли!‘“
Па није баш тако. Прво што ово није 1999, сасвим друге су неке међународне околности. Није ни НАТО више такав какав је био. Ако немате одговарајућу војну силу која ће да подупре вашу мирну дипломатију, ви сте лузер, једноставно вас нико не доживљава озбиљно. Не можете, господо, одбранити територију Косова тако што ће се у Србији играти и певати по сплавовима целу ноћ. Онда имате и Евросонг, имате и, како се зове, Егзит и Гучу и све то, и онда кажеш: „Хоћу Косово!“ Па нема! Албанац каже: „Ја ћу да гинем поново за Косово!“ Они кажу: „Ми ћемо да гинемо!“ Ми смо имали два пута шансу да уђемо на север Косова са војском, два пута, о чему се баш у јавности не зна. Први пут кад је био погром Срба у марту 2004. године. Значи, тад су се НАТО трупе Кфора потпуно извукле са севера Косова, изашли су. Ми смо могли с војском да уђемо до Ибра и поставимо ту границу, барем север да задржимо. Други пут, 17. фебруара кад је Косово прогласило своју самосталност. И тад је Кфор изашао са севера Косова. И тад нисмо ушли. Е, то је кад имате политичаре који немају оно што мушкарац треба да има, да извину даме.
