По његовом мишљењу, САД свакако неће побољшати однос са Путином, а ни са самом Русијом која у блиској будућности, а можда и никада, не може и неће постати либерална демократија.
Увођење нових санкција САД Русији довело је до тога да су односи двеју земаља на најнижем нивоу још од периода Хладног рата, пише у свом ауторском тексту за „Политико“ директор „Кисинџер асосијетса“ Томас Грејем, који је од 2004. до 2007. године био виши директор Руског одељења у Савету за националну безбедност САД. Како примећује аутор, обе стране криве једна другу за оно што се дешава. Истовремено, обе кажу како настоје да побољшају односе и понашају се као да су тренутни антагонизми само једна краткотрајна, непожељна и пролазна фаза.
Иако многи у САД за погоршање односа криве Владимира Путина, истина је само једна: односи између две земље никада нису били једноставни, а периоди сарадње су били изузетно кратки.
„Сједињене Државе нису у антагонизму са Путином, већ са самом Русијом“, подвлачи Грејем.
Русија и Америка су супротстављене још од краја 19. века и момента када су САД постале велика сила и конкурент интересима Руске империје у Манџурији.
Можда је развој светских догађаја у неком моменту променио специфичност овог ривалства, а технолошки напредак довео до повећаних ризика, али су подручја неслагања остала готово идентична: вредности, сфере утицаја и принципи светског поретка.
„Чак ни руско мешање у унутрашње ствари САД није ништа ново. И током 74 године комунистичке владавине, та претња је стално постојала“, додаје Грејем.
Убрзо након распада СССР-а показало се да наде за боље координисане односе са Москвом нису биле оправдане. Занете антиисторијским разлозима, САД су сматрале да ће као резултат победе у Хладном рату имати исти однос према Русији као и према другим пораженим државама и да ће моћи да јој наметну оно што желе — либерално-демократски поредак и слободно тржиште, који су већ довели до просперитета и мира на Западу.
Међутим, Русија, потопљена у разорну социјално-економску кризу, није то баш подржала, већ се више прећутно сложила са пројектима Вашингтона. И онда су се, када је Путин успео да обнови руску економију и ојача традиционалне тежње државе, поново појавиле историјске тензије између две земље. Кулминација се десила пре три године са почетком украјинске кризе, што је довело до потпуног краха руско-америчких односа, каже се у тексту.
„САД би коначно требало да спознају сурову истину: Русија у блиској будућности, а можда чак и никада, неће постати либерална демократија која се лако прилагођава западним структурама“, сматра аутор чланка.
У међувремену, озбиљно присуство Русије на светској арени поткрепљује се њеним географским положајем у срцу Евроазије, нуклеарним арсеналом и несразмерним природним богатствима, а такође и све способнијом армијом, дипломатским кором високе класе и изузетно креативном научном заједницом која, врло интелигенто, усмерава напредне технологије на исту страну са циљевима државе.
Без обзира на предвиђања о даљем опадању Русије, она неће престати да буде велики играч, каже се у тексту.
„Вашингтон нема другог избора него да сарађује са Русијом онаквом каква она јесте“, додаје Грејем.
Ту се поставља једно веома важно питање: Како изградити односе са једном великом, моћном земљом, која је од посебног значаја за безбедност у Европи, ако не делите исте вредности, а она се, уз то, такмичи са вама за утицај у другим стратешки важним регионима?
Како се наводи у чланку, једна од опција, у овом случају, јесте одвраћање подржано „казном“ у виду санкција, што је до сада био основни избор у владајућим круговима САД.
Али, Вашингтон не може ефикасно да изолује једну од највећих економија на свету, посебно ако државе такве економске снаге као што су Кина и Индија нису спремне да следе пример САД.
„Санкције ће се временом претворити у велико разочарење, посебно зато што се, по мишљењу Русије, ради о одбрани њених виталних интереса“, сматра Грејем.
Према његовим речима, постоји боља опција: требало би да се са Русијом ради на прагматичан начин и усредсредити се на контролу геополитичког ривалства са циљем да се смањи ризик од пуне скале сукоба. САД непрестано морају да бране своје виталне интересе, али у исто време морају бити и спремне на компромис о другим питањима, ако она не представљају претњу основним принципима Америке.
„Вашингтон и Москва морају да схвате да растући глобални поремећаји захтевају боље избалансиран однос којим би се, не игноришући историјске разлике, могли промовисати интереси обе земље“, сумира ствари у тексту за „Политико“ Томас Грејем.
