Најважније им је, ипак, да се зна да су ту, и да у Србији имају на уму да и они постоје:
„Лако је бити Србин у Београду“, каже Богољуб Нинић из српског Културно-просветно-информативног центра „Вук Караџић“ из Кучевишта.
У веома живописном планинском пределу на северу Македоније, где је са њима разговарала екипа Танјуга, живе са Албанцима, Македонцима и осталима и, како кажу, поштују оно што јесу, али поштују и Републику Македонију, чији су држављани, и њене законе.
Скопска Црна Гора има 6.000 до 7.000 становника, претежно Срба, а село Кучевиште, на 15 км удаљено је од Скопља, највеће је у тој области са око 3.000 становника, највећим делом припадника српског етничког корпуса.
Кучевиште је неуобичајено село, јер се куће и зидови од камена грађени пре 300 година преплићу у сеоском пејзажу са кућама модерније архитектуре, а скоро свака има соларни панел, који се углавном користи за грејање воде, као и за осветљење.
Нашим људима тамо најважније је да се зна да су ту, да неко мисли о њима, истиче Богољуб Нинић.
„Није све у финансијама и финансијској помоћи, најважнија је морална подршка“, наглашава Нинић и објашњава да би много значило да им неко из Матице долази, да их обилази:
„Да нас се сете, да ми исто тако постојимо. Политичари из Македоније и представници српских политичара из Македоније, као и политичари из Србије, знају понекад да дођу, обично уочи избора… “.
„Од тапшања помодрела су нам рамена“, примећује Нинић и додаје да није да нема неких помака и од таквих долазака, али то није довољно.
Срби у Македонији желе да очувају корене и традицију и да успоставе институционални ниво повезивања са Матицом, а од 2001. године и Охридског споразума, који регулише положај мањина, Срби су конститутивни народ у тој земљи и уживају сва права која су и Уставом Македоније и међународним законима загарантована.
Ипак, како каже Нинић, нека права више су на папиру, него у животу. Рачунају, у том погледу, на образовање српске кадрове, да упуте, да објасне, да се зна на шта се има право…
А мимо права, примећује Нинић, можда би представништва српских компанија у Македонији могла мало више да поведу рачуна и да при запошљавању мисле на овдашње Србе, којих, у овом трен утку, у тим фирмама баш и нема или — има веома мало.
Он сматра потребним да нагласи да Срби у Македонији сматрају да сва она права која траже за себе као заједницу треба омогућити Македонцима у Србији, „ништа мање, и ништа више“:
„Ово није критика, већ став и позиција. То је прича свих из Скопске Црне Горе, ја је само преносим. Битно је да смо људи, да имамо људскости у нама…Све остало је лично, индивидуално опредељење“, напомиње Нинић.
Срби у Кучевишту веома су предусретљиви и љубазни, иако скромно живе. Углавном се баве сточарством и пољопривредом, а главни проблем им је незапосленост.
И оно што има за њих посла — то је, кажу, у Скопљу, док је каменолом у оближњем селу Бањану једини мало већи привредни субјект у целој Скопској Црној Гори…
Мештанин Кучевишта, Ранко (55) као највећи проблем у селу види недостатак посла, те одлазак младих „у град, у Немачку, Шведску…“.
Јаглика (74) из Кучевишта наводи да „памти боља времена, када је била Југославија, Тито, штафета за 1. мај…“ и са сетом се сећа тих времена, а Војислав (92) из села Бањане, рођен у том селу и ту је цео живот, такође сматра да је најбоље време за живот било до 1980, када су били комунисти.„
Сада су их, каже, „изиграли сви политичари“. Њима, политичарима, и младима — не зна шта би поручио, јер, „шта год да им поручиш, ништа не слушају“, и једни, и други.
Село Кучевиште, како кажу, има све — струју, воду, пошту, амбуланту, основну школу „деветолетку“, у којој се настава изводи на српском и македонском језику, продавнице, кафану, мобилну телефонију, интернет…Једино се жале на путну инфраструктуру, која, како кажу, у последње време постаје велики проблем.
Скопску Црну Гору, подвлачи Нинић, чине „жива места“, села Горњане, Бањане, Чучер, Кучевиште, Побужје, Глуво, Мирковце, сва са већинским српским становништвом, насеља где постоје и млађе и старије генерације, где живи и омладина, делује, учи, о чему је сведочила и весела граја дечака, које је екипа Танјуга затекла како играју фудбал на „главној улици“ у Бањану.
Срби у том историјском пределу, каже Нинић, желе да очувају српске корене и традицију и да успоставе институционалне везе са матицом, јер, како примећује, и политичари и они долазе и одлазе, али остаје институционална повезаност.
Не разуме поделу на „мање“ и „веће“ Србе, сматра да „смо сви ми Срби, ма ко где живи и одакле долази“, али и да је „лако бусати се у груди и бити Србин у Београду“.
„Да ти који се тако понашају у Београду дођу код нас на недељу или месец дана, да буду на оним просторима где су Срби мањина, у којима живе у отежаним условима, ми ћемо им обезбедити смештај и храну и да се суоче са свим, било позитивним, било негативним изазовима, са којима се суочавају Срби на овим просторима…, па нек'' после причају о неким стварима“, каже Нинић.
Понавља да су Срби у Скопској Црној Гори лојални грађани Македоније, поштују Устав и законе Македоније, али и да су „то што јесу, увек били и остаће“.
„Али, да бисмо и даље могли да функционишемо, ипак је потребно разумевање. Није све у финансијским стварима, битна је морална подршка, да неко из Матице увек долази, обилази нас, да нас се сете, да и ми исто постојимо“, рекао је Нинић.
Танјуг
