Петнаест држављана Србије осуђених пред Хашким трибуналом на затворске казне од укупно око 340 година, издржавају их углавном у државама Европе, али од њих петнаест, троје је у затвору у Естонији. У том затвору нашим затвореницима чак траже да плаћају комуналије и храну, док накнаду за рад не добијају.
Ни искуства оних који су у европским затворима не разликују се превише. Зато и не чуди поновни захтев Србије, који је изнео министар спољних послова Ивица Дачић генералном секретару УН Антонију Гутерешу, да се омогући да српски држављани који су осуђени пред Хашким трибуналом служе казну у нашој земљи.
На одговор ћемо да причекамо јер Гутереш не може ништа да одлучи док о томе не разговара са Теодором Мероном, председником Механизма за међународне кривичне судове.
Подсећања ради, овакав захтев упућен је својевремено и бившем председнику Хашког трибунала Патрику Робинсону, који је одговорио да нема ништа против такве одлуке али су се у УН успротивили Велика Британија и друге западне државе.
Како је бити затвореник кога је Хашки трибунал осудио на затвор најбоље зна Биљана Плавшић, која је пред овим судом оптужена 2001. за злочине почињене током Рата у Босни и Херцеговини.
Плавшићева се добровољно предала Трибуналу и била је први српски политичар који се изјаснио кривим. Заузврат, Тужилаштво је повукло остале оптужбе, те је осуђена на 11 година затвора. На слободи је од октобра 2009. године, пошто је одслужила две трећине казне. Биљана Плавшић казну је служила у шведском затвору Хисенберг, који је напустила 27. октобра 2009. године. Од тада живи у Београду.
У разговору са бившом председницом Републике Српске о данима које је провела у затвору сазнајемо да је, иако је била у једном од европских затвора — као Српкиња прошла пакао.
„Од мене се очекивало да сведочим против Слободана Милошевића и моји затворски дани су били обележени претњама, покушајима да ме угуше неким гасом, па до личног свакодневног вређања“, почиње своју причу Биљана Плавшић.
Када је стигла у затвор, одузели су јој одећу и дали синтетичку, на коју је иначе алергична. Тек је на препоруку лекара дочекала да јој дају обичну памучну, затворску униформу. Правилник затвора било је прво штиво које је прочитала по одласку на одслужење казне али, каже, врло брзо се уверила да је на око све цивилизовано, а да је у реалности све окрутно.
„Моја чуварка је била муслиманка из Босне! Никада ми се није обраћала по имену. Две затворенице које су биле са мном, такође муслиманке, дуго су ме малтретирале, а поздрављале су ме са ’Алаху ахбар‘, и претиле да ће ми пресудити Бин Ладен. Писала сам управи затвора због ових провокација, али одговор нисам добила. Кроз вентилациону цев су ми убацивали некакав гас у ћелију. Осећао се страшан смрад у ћелији, очи су ми биле црвене, из носа ми је цурела крв, почела сам и крв да искашљавам… Два пута су ме скоро онесвешћену транспортовали у болницу. То је била или казна за одбијање да сведочим, или присила да пристанем да се појавим пред судом као сведок у процесу против Милошевића. О томе сам писала шведској влади, али узалуд. Све је престало кад сам алармирала једну новинарку из Србије која је о томе написала текст“, сећа се Плавшићева.
О томе каква су права затвореника и када је вера у питању, каже, најбоље сведочи чињеница да после поста није лако могла да се избори да се правило причести јер је кашичицу вина коју је требало да узме морао да одобри управник затвора више инстанце.
„Кад је дошло време да остварим право изласка у град, нису ми ни то дозволили, уз образложење да је у граду много муслимана, па да се не вређају њихова осећања“, присећа се она.
Биљана Плавшић каже да су, с обзиром да је била и најстарији затвореник, а уједно и једина жена у Хашком трибуналу, после процене коју су донели лекари Светске здравствене организација, тадашњи министар спољних послова Србије Горан Свилановић и покојни премијер Зоран Ђинђић, готово успели да издејствују да казну служи у Србији. Међутим, убиство Ђинђића, како каже, Хашком трибуналу је на неки начин добро дошло као изговор да тако нешто не одобре, јер су Србију, због убиства премијера, прогласили државом високог ризика.
„Морам да кажем следеће: Нирнбершки процес је свима познат, као и чињеница да су многи Хитлерови чиновници осуђени на казне смрћу. Међутим, мало ко зна да је рецимо Хитлеров министар Алберт Шпер, један од петорице највиших званичника нацистичке владе уз Химлера, Гебелса, Геринга и Бормана био осуђен на временску казну затвора, и да је ту казну издржавао у Немачкој, у дворцу адаптираном за затворске потребе надомак Берлина! Дакле, у оно време и у познатим околностима, Хитлеров високи службеник је казну служио у својој држави!“, напомиње Биљана Плавшић.
