„Имамо много опција за Венецуелу, укључујући и могућу војну акцију, ако буде неопходно.“
Наравно, интервенција не због лепих девојака…
Да, опозиција у Венецуели, која контролише Конгрес и има подршку Сједињених Држава, већ годинама протестује против председника Венецуеле Николаса Мадура, наследника преминулог социјалистичког револуционара Уга Чавеза. Ако слушате мејнстрим медије, навешће да је ово разлог за њихово незадовољство:
„Венецуела је најмизернија земља на свету. Оваквих сиротињских четврти има више од 1.000 широм града. Држава богата нафтом суочава се с највећом стопом инфлације у свету, сталним несташицама хране и општим осећајем да су златне године боливарске револуције иза њих.“
Нема сумње да власт у Венецуели прави и грешке, али хтео бих само да изнесем неколико чињеница. Кад видите сиромашне крајеве у Каракасу, они су сјајни за илустрацију беде, али не показују чињеницу да је Уго Чавез смањио стопу сиромаштва са 80 на 20 одсто. Наравно, има и данас сиромашних, али су сви они пре Чавеза били потпуно обесправљени. Друго, опозиција у Венецуели има и те како мрачну страну, они нападају школе, Владине зграде, породилишта и сносе одговорност за половину убијених у сукобима 2014. године. Али то Американце не брине, а они су у последње време искренији него обично око својих намера и интереса.
„Шта да урадимо са Венецуелом? Да интервенишемо некако? Они су велики извозник нафте. Ми увозимо пуно нафте из Венецуеле!“.
Американци да интервенишу због нафте? Ма немогуће! Али ако Американци већ увозе нафту одатле, зашто им толико смета Влада Венецуеле? Па, кад је Чавез почетком двехиљадитих повећао таксе за стране нафтне компаније, многе, попут „Ексон мобајла“, напустиле су Венецуелу и почеле да лобирају против Венецуеле у америчкој Влади. ЦИА се умешала и онда се ово десило 2002. године:
Чавеза је ухапсила војска, а Педро Кармона, корпоративни гигант, постављен је за председника. Бела кућа је брзо подржала вође војне хунте.
Окидач за војни пуч било је насиље на улицама Каракаса током сукоба присталица опозиције и власти, а порука војних вођа у којој су осудили насиље снимљена је 2 сата пре него што је насиље избило. Сиромашни су провалили режију опозиције и изашли су на улице да подрже свргнутог Чавеза.
„После великих демонстрација његових присталица, Уго Чавез је из затвора враћен у главни град, Каракас, где је на церемонији, коју је преносила телевизија, поново преузео дужност.“
Кад су видели да не могу да га уклоне, Американци су пустили природу да учини своје. Председник Мадуро тврди да је ЦИА заразила Чавеза, па је добио рак, од којег је и преминуо 2013. године. До тада су Американци представљали Чавеза као диктатора, иако је од 19 избора, Чавез победио на чак 18, и то док је 80 одсто медија било против Чавеза. Али, иако следи Чавезову политику, Мадуро је лакша мета за Американце.
„Чавезове способности не доводе се у питање. Ипак, харизма се не може наследити.“
И тај мањак харизме код Мадура отвара могућност да на изборима 2018. године изгуби власт. Зато сада Американци економски подривају Венецуелу, потпомогнути богатима, медијима и активистима опозиције, који годинама блокирају државу са циљем да Мадура оптуже за све невоље, да га етикетирају као диктатора и тиме оспоре његов легитимитет, иако је Мадуро победио на демократским изборима. Јер за Американце су најопаснији ти „диктатори“ који побеђују на демократским изборима.
