Ипак, у оној бившој СФРЈ те књиге дочекане су у свим медијима са подсмехом. Чак је и званични војни лист „Фронт“ имао један фељтон где се аутор, иначе познати и признати познавалац војне технике Стеван Корда, обрачунао са Деникеном и његовом теоријом о другим ванземаљским цивилизацијама и уопште о ванземаљцима.
Био сам тада студент, редовно пратио „Фронт“ и одлучио да се јавим у писмима читалаца. Односно, написао сам аутору фељтона да Деникен можда није доказао постојање ванземаљаца, али ни он, Стеван Корда, покој му души, одавно није са нама а био је изврстан новинар, није доказао да ванземаљаца нема. Знате оно: има Бога, нема Бога.
Наравно, моје писмо никада није објављено, уредници у „Фронту“ у време социјализма и самоуправљања, како је то било дивно безбрижно и мирно време, нису имали разумевање за Деникена, НЛО, ванземаљце и остале глупости. Да се народ не би плашио и бавио беспотребним темама, само губио енергију. Као да је Деникен био први ријалити у свету. Заправо, све оно што се тих година догађало, од „летећих тањира“ до чудних сусрета цивилних авиона на редовним линијама са летећим објектима, о чему има и писаних сведочанстава, до чудних појава у ваздуху, све је то тумачено колективном паранојом, хипнозом, електромагнетним пражњењима у атмосфери, метеоролошким балонима, ваздушним сондама, преламањем светлости уочи олује, појединачном или групном привиђењу…
Сви очевици таквих појава проглашавани су умно поремећеним особама чим би покушали да кажу да су видели нешто што се креће брже од било којег авиона, да светли и мења интензитет боје, да има фантастично убрзање, да се појављује и нестаје изненада…
И сви смо у бившој, великој Југославији мислили да се то догађа само на Западу, да то нису „чиста посла“, да је све то, заправо, плод тајних операција ЦИА или КГБ-а, или су то авиони који се експериментално испитују, а за које се још не зна. Године су пролазиле, Деникен је заборављен, НАСА нас стално изненађује новим информацијама о потенцијално погодним планетама за развој живота. Сваког месеца имамо по једно скоро сензационално откриће НАСА. Те фотке са Марса где се види некаква купола која личи на радар, те вода испод коре неке планете, те нова планета за коју нисмо знали. Па се јавност пита да ли нас то НАСА полако припрема да нам саопшти да нисмо сами у свемиру. Као да је феномен живота у свемиру живот какав ми знамо. Или да ли су рибе на Пацифику, на 9.000 метара дубине, свесне да постоји Београд, Москва, Њујорк, да се играју фудбалске утакмице, снимају филмови и воде ратови? А те рибе и ми живимо у истом времену и на истој планети. Ми знамо за њих, оне на знају за нас. Или знају, али ми не знамо да оне знају за нас?! Различит степен развоја живота. Микро и макро космос? За кога смо ми у свемиру у ствари те рибе са 9.000 метара дубине?
Дакле, да ли су и над оном бившом Југославијом икада примећени неидентификовани летећи објекти, НЛО, ко их је, када и где видео, да ли су очевици тих појава били кредибилни људи, особе од струке, и зашто су сви ћутали до данас? Односно, ћутали за јавност. Има ли доказа шта су све видели и зашто управо сада о томе желе да причају?
У емисији „На нишану Мирослава Лазанског“ на Радио Спутњику о томе говоре главни уредник листа „Галаксија“ и научни уредник „Политике“ Станко Стојиљковић и некадашњи командант југословенског РВ и ПВО генерал-пуковник авијације и пилот ловац Звонко Јурјевић.
