„Самим пристанком да се решавање косовског проблема измести из СБ УН у Брисел, Србија је направила катастрофални стратешки потез који је сада, нажалост, врло тешко учинити реверзибилним и вратити косовско питање на Ист ривер“, каже за Спутњик др Срђа Трифковић, историчар и публициста са којим смо разговарали о најактуелнијим политичким темама које су доминирале у протеклој седмици.
Седницу СБ УН у Њујорку поново је обележила жустра расправа због захтева Приштине да се Унмик повуче са КиМ. Очекујете ли да ће се то ускоро и десити?
— Најупечатљивији утисак је да су западне силе и Јапан као нестална чланица наступили координисано са унапред припремљеним договором о подршци албанској позицији. Све приче о партнерству, рецимо са Француском, и подршци Србији на њеном европском путу падају у воду када је реч о стратешком регионалном питању, а то је континуитет политике НАТО-а од 1999, па преко мартовских погрома 2004. године, проглашења независности и онда његовог признања од стране истих тих сталних чланица — САД, Велике Британије и Француске. Када дође стани-пани, и даље постоји један апсолутно монолитни блок који ни за јоту не одступа од унапред зацртаног циља, а то је да Србија буде принуђена на признање независне и суверене републике Косово и да се прича завршити тиме што је појео вук магарца.
До када Србија може да одолева таквом притиску?
— Мислим да је перцепција у западним престоницама да је Србија већ са Бриселским споразумом направила битни искорак легања на руду и да се чак и Дачићева полемика поима више као одраз неке потребне лакировке за домаћу употребу него што има озбиљну политичку употребљивост. Другим речима, Американци то колоквијално кажу: „Шта ти вреди да затвараш врата од штале када је коњ одгалопирао“.
Какав је план Приштине?
— Они мисле да независност већ имају и да су са неиспуњењем чак и оног скромног дела бриселског споразума о ЗСО потврдили да уживају имприматур западних сила без обзира шта радили, да им је све допуштено, чак и када је реч о грубој заплени имовине, када је реч о негирању оног што је формално за Запад светиња, а то је приватна својина или тапија. Наставиће да иду путем заплене српске државне имовине, јер нема ко да их спречи.
Шта остаје Србији?
— Врло мало, нажалост. Овде не можемо да раздвојимо дипломатске опције у вези са КиМ од стратешких опредељења као што је европски пут. Другим речима, све док се говори о неупитном и безалтернативном европском путу, то ипсо-факто укључује и даље фаталистичко прихватање свршених чинова на Косову.
Нас у УН и даље бране Русија и Кина...
— Они то раде, јер не желе да и сами буду подвргнути свршеним чиновима. За Русију је велика лекција била не само бомбардовање 1999, него и злоупотреба Резолуције у Либији 2011. године, која је била изврнута у квази-правно покриће за интервенцију против Гадафија. И Русија и Кина су дигле руке од Србије као истинског браниоца косовског наслеђа из резолуције 1244, а они се боре за њу због спречавања глобалне хегемоније САД. Могло би да дође до тога да Србија буде принуђена да моли Русе и Кинезе да не буду већи „католици од папе“.
Како треба да тумачимо вест да САД за следећу годину планирају 40 одсто мањи буџет за финансирање неких организација на Источном Балкану?
— То је јако добра вест. Са становишта реалполитике можемо рећи: „Дај боже, да нам не помажу“. Ти програми који су били каналисани преко Ју-Ес-Ејда или преко Националне фондације за демократију у суштини су били првенствено усмерени ка финансирању читавог низа деструктивних квази-невладиних организација које су у ствари биле у функцији америчке стратегије, било да је реч о Фонду за хуманитарно право, Хелсиншком одбору или о читавом низу локалних организација као што је лажно Независно удружење новинара Војводине. То су све биле организације које су промовисале или прихватање онтолошке српске кривице за сва збивања на овом подручју деведесетих година прошлог века или прихватање свршеног чина независног Косова или федерализације остатка Србије кроз „Војводину републику“ или пак промовисање девијантних сексуалних и породичних концепата који су усмерени на подривање основних елемената континуитета једног друштва и његове традиције. Мислим да је смањење тог буџета јако добра вест, јер то значи да ће бити све више гладних крокодила у све сувљој бари.
Шта то нису добро урадили они које су плаћали или су завршили посао?
— Посао није обављен зато што је српско друштво у целини прилично отпорно на такве облике увезене инфекције. Друго, Трампова администрација је много мање од Обамине заинтересована за наметање тих постмодерних културолошких и идеолошких узуса. Он има нула интересовања за дофинансиравање разних Сорошевих организација, које су у осам година Обамине администрације биле апсолутно на истом фону средства федералне Владе и каналисане кроз квази невладине организације. Квази, јер у суштини органи Стејт департмента су и финансирани из буџета који усваја Представнички дом, као што је Национална фондација за демократију или као што је Ју-Ес-Ејд, а који онда на терену своја средства каналишу и дају их тим, тобоже невладиним организацијама, где се строго пази да ли су и у којој мери на фону онога што су они унапред зацртали за своје идеолошке и стратешке циљеве.
Сирија је оптужила Америку, али и Британију да су снабдевале терористичке организације отровним супстанцама које су пронађене у Алепу и околини Дамаска. УН би могле да спроведу истрагу. Шта би значило ако се та вест потврди као тачна?
— Не сумњам да је вест тачна и досадашњи наводни напади отровним супстанцама, пре свега онај у околини Дамаска, крајем августа 2013. године били су типични примери лажних застава где је требало по моделу Маркала и Рачка извести лажирани спектакл који би онда био увод у страну интервенцију. Међутим, пре месец дана се у Америци десило нешто доста значајно, а то је да је саопштено да Америка диже руке од такозване Слободне сиријске армије и да престаје да финансира те такозване „умерене“ побуњенике. У ствари, увек је била реч о тврдим џихадистима који оног тренутка када добију наоружање и опрему везују црне мараме и престројавају се било у редове Нусра фронта, која је сиријски огранак Ал Каиде, или у редове ИСИС-а, односно Исламске државе. Такође је најављено да ће бити повећано финансирање такозваних Слободних сиријских снага, што је у ствари курдско-арапска коалиција у којој су сиријски Курди доминантни, а то је пројекат Пентагона. Другим речима, пошто су се Курди доказали на терену као ефикасни борци, јер они су ти који су у ствари извели офанзиву на Раку, неформалну престоницу Исламске државе, која је сада малтене у окружењу, и они су ти који су у северној Сирији очистили терен, не само од Нусра фронта, који није ништа бољи од Исламске државе, једино што нису по заједничком контролом.
Карла дел Понте је рекла да поседује веома важне доказе који би могли да осуде Асада. Да ли верујете у све то?
— Ми имамо довољно искуства са Карлом дел Понте да знамо да је реч о особи која никада неће допустити пуким чињеницама да стану на пут унапред задате идеолошке матрице. Колико имамо доказа о поступцима побуњеника, о томе су Асадове снаге дале богат досије после пада Алепа, шта се догађало у самом Алепу у пакленом периоду побуњеничке контроле? Она наговештава да има досије и против Руса, али ако са друге стране видимо колико је цивила страдало у нападима америчких и Американцима савезничких снага, што ваздушним, што копненим, очигледно је да у Сирији нема никога коме су руке чисте, али прозивати само и искључиво једну страну нас подсећа на најцрње дане ратова на подручју бивше Југославије.
Американцима нема ко да суди…
— Наравно, то су они потврдили још пре 15 година одбијајући јурисдикцију Међународног кривичног суда и одбијајући да потпишу Римске протоколе, али истовремено инсистирајући да то прихвате друге стране и управо је тадашња државна секретарка Медлин Олбрајт рекла да не долази у обзир да неко може да суди Америци када је Америка та која је носилац савести света, јер „ми стојимо више, ми видимо даље“.
Само неколико дана након што је оптужио Пекинг да не чини довољно да обузда Пјонгјанг, Трамп је наредио покретање истраге о кинеској крађи америчког интелектуалног власништва. Докле то иде?
— Наравно да је реч о геостратешким играма, које у позадини имају жељу Кинеза да опстане нека Северна Кореја као тампон зона између границе на реци Јалу и америчких снага на 38 паралели у Јужној Кореји. Опет то не значи да Кинези не краду. Они су, где год могу, користили своје инжењере, софтверске аналитичаре и стипендисте. То је можда један очекивани, нелегални, али де факто, легитимни облик понашања у којем се ангажују све стране. Ипак, то извући из рукава као адут против Пекинга није упутно, јер једина шанса за САД да реше проблем са Ким Џонг Уном јесте сарадња, а не конфронтација са Пекингом.
Кина је наговестила да ће уколико та ситуација ескалира припремити такозване повратне мере. Да ли очекујете тако нешто?
— Кинезима није у интересу да ескалирају сукобе са Америком и мораће да прихвате смањење енормног дефицита са Америком. То ће можда бити остварено кроз повећање вредности њихове валуте, која је објективно обезвређена за најмање 40 одсто, што доприноси кинеском суфициту, и такође, они су успорили процес милитаризације острва у Јужнокинеском мору, који је била велика тачка спотицања. Кинези планирају дугорочно и виде да, докле год уживају економски суфицит, висок темпо раста, задовољавајуће регионалне односе, једноставно у овом тренутку немају интереса за превелико таласање. Сматрам да је више реч о дипломатском, реторичком потезу, него о стварним контрамерама.
У Вирџинији је уведено ванредно стање. Ви сте се вратили управо из САД, шта се тамо дешава?
— Истина је отприлике следећа — велики број јужњака, који нису ни мрзитељи, ни фашисти, ни припадници Кју клукс клана дубоко, револтирани су због покушаја да се уклоне симболи те јужњачке конфедерације који за њих представља део њиховог историјског сећања. У ту групу која је чинила већину демонстраната укључили су се и неки неонацисти. Са друге стране, такозвани контра-демонстранти дошли су припремљени на насиље. Полиција није интервенисала, јер је било потребно створити фаму о демонстрантима, који су дошли са намером да изазову насиље, а то су исти они који су демонстрирали и против Трамповог избора. Пада у очи да је скуп био легалан и да сходно Првом амандману имате право да носите чак и те мрзитељске симболе. Пошто је унапред либерални естаблишмент који контролише медије одлучио да су мрзитељи достојни презира, они који су се томе супротстављали су по природи ствари позитивни и њих је требало подржати. Трампу је замерено што је рекао да је насиља било на обе стране, јер се није определио за идеолошку матрицу по којој се вреднују поступци не сходно Уставу, већ по идеолошкој позицији. Паралелу са тим имамо у ратовима на подручју бивше Југославије када су редовно поступци Хрвата, муслимана или Албанаца били правдани тиме да су они жртве српске агресије, а српски поступци су били преувеличавани или чак и измишљени, јер су они унапред били означени као лоши момци. У време Крајине, у време „Олује“, августа 1995. године, тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је рекао: „Не, ово није етничко чишћење. Етничко чишћење је нешто што Срби раде“.
Да ли сте изненађени резултатом анкете коју је објавио „Тајм“ да неке савезнице САД и седам европских земаља чланица НАТО-а имају више поверења у Путина него у Трампа?
— Неповерење у Трампа у Западној Европи је добрим делом резултат чињенице да Европском унијом доминирају глобалисти попут Макрона, Јункера и Меркелове, поборници слободне миграције и противници националног суверенитета и стога је он за њих анатема, а наравно конзументи европске медијске машине га онда перципирају као претњу тим наводно позитивним трендовима.
Ја сам овог лета имао прилике да пропутујем и Бенелукс, Немачку, Италију и Француску и видео сам да је веома присутан третман Путина као оличења свега што је стереотипно лоше у вези са Русијом, која не припада Европи, која је ван европског цивилизацијског круга. Ипак, никад не узимам резултате анкета здраво за готово, али бих рекао да, поготово када је реч о северозападном делу европског континента, русофобија у јавном дискурсу није ништа мања него у САД.
