Бизарна слика споменика који има сопствене тјелохранитеље била би можда и смијешна, да са друге стране није и најбољи приказ црногорске збиље која је доведена до бесмисла.
Власти у Црној Гори су одлично знале да већина становништва негодује због постављања таквог обиљежја на главном градском тргу, па су ипак то учиниле у инат сопственим грађанима. Тако су Црна Гора и Подгорица и свечано добиле споменик посвећен црногорским подјелама.
Да подсјетимо, најновије спомен обиљежје у центру Подгорице изазвало је велику полемику и огорчење јавности због чињенице да је војвода Мирко Петровић био предводник по злу чувене „Похаре Куча“, која представља једну од најсрамнијих страница црногорске историје.
Очигледно је да Црна Гора има озбиљних проблема са самом собом. Па док власти даноноћно чувају најновије обиљежје црногорских подјела у Подгорици, истовремено је подигнут, па по налогу државе уклоњен споменик Пуниши Рачићу код Андријевице, док је почетком августа током Народног сабора у Горњем Заостру код Берана, усвојена Декларација о подизању споменика четничком команданту Павлу Ђуришићу, што је такође изазвало негодовање великог дијела становништва.
Поставља се логично питање да ли се све поменуто дешава случајно? И да ли држава осим што отворено стоји иза сијања подјела у главном граду, можда прикривено и на први поглед не тако очигледно, стоји и иза производње подјела и раздора и у другим црногорским општинама?
Но, ако је за утјеху, изгледа да то није искључиво ексклузивитет и особеност народа са ових простора. Годинама су нас, наиме, понајвише Американци едуковали и учили да се не замлаћујемо претјерано са митовима и историјом. Да оставимо прошлост иза себе и окренемо се будућности. Да прихватимо реалност…
Многи су им досад и повјеровали или били на добром путу да то учине, па је право питање шта данас мисле и како се осјећају када ових дана виде да се исто то дешава и у Америци, том бастиону демократије и људских права и слобода, док се у неком тамо градићу Шарлотсвилу људи туку и чупају за косе баш око споменика и спорног историјског сјећања.
Ипак, рекло би се да је рецепт за поменуте представе у свим државама и друштвима исти. Па било да се ради о америчкој империји или малој Црној Гори. По правилу увијек и иза свих сличних приредби стоји држава и њене миле службе. Само је питање са којим циљем?
