Како се и очекивало, Скупштина Србије ће ванредно заседати 24. августа, како би у последњи час стигла да усвоји измене и допуне закона о пољопривредном земљишту. Већ је познато да 1. септембра истиче рок до кога Србија мора да у закон преточи обавезу из Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) ЕУ којом омогућава продају земљишта држављанима Уније.
Учестале критике домаће јавности зашто се то ради у последњи час и без јавне расправе о тако важном питању, замениле су опаске о предложеним решењима када је коначно предлог закона 16. августа ушао у скупштинску процедуру.
Пре свега је замерено да измене закона, урађене у намери да се држављанима ЕУ колико је год могуће отежа куповина нашег пољопривредног земљишта, не спречавају стране компаније, фирме и остала правна лица. Односе се, кажу критичари, само на физичка лица.
У одговору на питање зашто је то тако, председник скупштинског Одбора за пољопривреду, који је из редова владајуће Српске напредне странке, Маријан Ристичевић, каже да технички није изводљиво да законом буду обухваћена правна лица.
„Цео закон се односи на прецизирање ССП-а, а у ССП-у нема никаквог говора о правним лицима. ССП је акт који је потврдила Народна скупштина, и сада се бавимо законом који прецизира његово спровођење, односно обавезе које смо преузели према држављанима ЕУ“, објаснио је Ристичевић Спутњику.
У овај закон, категоричан је, није могуће уградити одредбе које се односе на правна лица.
Да ли је онда продају земље странцима могуће ограничити другим прописима? Стручњаци, наиме, већ дуго времена упозоравају да странцима није ни потребан закон који ће им дозволити куповину наше земље, пошто им је то већ омогућио Закон о приватизацији. Куповањем наших предузећа у области пољопривреде, израчунали су да се већ у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта.
То су чак и илустровали могућом ситуацијом у случају приватизације Пољопривредног комбината Београд, која је актуелна и за шта су странци показали интересовање. У случају куповине, укњижили би и више од 20.000 хектара земљишта тог комбината, што, практично, представља половину Палилуле, по површини највеће београдске општине.
Јесу ли онда ефекти закона који онемогућује држављанину ЕУ да купи више од два хектара земље симболични када остају на снази закони по којима стране фирме куповином домаћих могу да дођу до хектара и хектара ораница? Ристичевић на то питање одговара контрапитањем. А шта ћемо онда са овде регистрованим правним лицима у чије су власнике касније уписана и страна правна лица, попут МК Групе, у којој, каже, Миодраг Костић има најмањи удео у власништву.
„Када Немац овде оснује фирму, то је српска фирма. Ако је српска фирма постала власник српске земље, не значи да је Немац власник, него фирма коју је основао Немац“, каже он и додаје, исто као када неко од наших држављана оснује фирму на Девичанским острвима, или Кипру, Швајцарској. То је тамошња, а не српска фирма.
На подсећање да је Мађарска чак и Устав променила да би забранила продају земље странцима, а ону коју је у међувремену продала — откупљивала, председник скупштинског Одбора за пољопривреду каже да је то урадила тек када је била пуноправна чланица ЕУ и када јој је позиција била знатно јача него што је то када сте земља-кандидат.
Он сматра да Србија, ипак, прописима штити свој природни ресурс. Тако, додаје он, земљиште у државној својини не може нико да купи осим физичких лица која су држављани Србије.
Странци не могу да купе државно земљиште, али могу да га закупе до 30 година ако овде претходно оснују фирму и под условом да годишње инвестирају 3.000 евра по хектару у прерађивачку индустрију.
Ристичевић напомиње да је, када се својевремено писао Закон о приватизацији, првобитно је било договорено да пољопривредно земљиште уопште неће бити укључено у случају продаје пољопривредних фирми. Креатори закона су то потом променили, каже он, и илуструје да је захваљујући томе Миодраг Костић за три евра купио шећерану, али и добио 164 хектара код Ковачице.
Тако је, додаје он, 300.000 хектара продато за 50 милиона, што је мање од 200 евра по хектару. Није, напомиње он, проблем да странац у Србији оснује фирму, која ће бити домаће правно лице, које ће радити по нашим условима. Фирме се мењају, продају једном, другом, трећем.
„Немачки ’Тенис‘ је узео земљу у закуп на 30 година. Цена коју мора да плати је минимум 184 евра по хектару, јер не може бити мања од права пречег закупа за наше. Може бити само већа, ако је земљиште прве и друге класе 207 евра. То је годишњи закуп. А да сте 300.000 хектара издали, добијали би око 60 милиона евра годишње пута 30 година, што је 1,8 милијарди евра за закуп. А продали смо је, и добили 50 милиона заједно са објектима“, рачуна Ристичевић.
Он закључује да је ССП и замишљен тако да би се земља која је купљена за мале паре продала 50 пута скупље од почетне. Ко то странцу, држављанину ЕУ који је платежно способан, може да понуди 50.000 хектара, пита Ристичевић и додаје — само тајкуни који су и учествовали у приватизацији.
Зато је Србија и била једина земља која је 2007. парафирала, а 2008. потписала ССП, тако да с продајом земље држављанима ЕУ почне већ четири године по његовом ступању на снагу. Да појединци што пре дођу у ситуацију да зараде на препродаји земље, без обзира на то да ли ће Србија у међувремену постати чланица Уније. Остале државе су то учиниле тек по уласку у ЕУ, и то с мораторијумом на продају земље који је углавном износио 10-12 година.
„Мало по мало Србија ипак пооштрава услове како би заштитила свој природни ресурс“, закључио је Ристичевић.
