Матић, у емисији „Од четвртка до четвртка“ подсећа и на чињеницу да је за долазак Зорана Заева на чело Владе био важан албански фактор који је више од деценију кључан за избор власти у Македонији. Слично је, додаје, и у Црној Гори где такође албански фактор решава ко ће бити на власти.
А где је српски фактор у Македонији?
— Српски фактор је минималан. Српска мањина у Македонији је у малом броју, око 100 до 200 хиљада становника, што је наспрам броја Албанаца и осталих изузетно мало. Срба у Македонији има можда мало више него Турака, тако да су Срби на путу да постану невидљива мањина као Цинцари, што је опасно. То је један дугогодишњи процес. Пре 100 година српска мањина, односно Срби чинили су више од 30 одсто становништва.
Кад је реч о дипломатији, спољна политика се увек прикрива неком формалном ситуацијом, тзв. шпијунском афером. Овде је интересантно да нема персоне нон грата, што значи да је ово ипак једна политичка активност.
Чак ни Горан Живаљевић који је био у Собрању када је све почело није проглашен персоном нон грата.
— Он формално никад није добио да је персона нон грата. Међутим, ја сам убеђен да је Живаљевић имао одобрење македонских органа. Да ли може у националној Скупштини Македоније да се појави човек са улице кога нико не зна и да уђе тамо? То обезбеђује полиција, која без формалног папира не пушта никог у простор.
Како функционише та обавештајна заједница? Неки медији пишу да иза свега стоји Америка, да они желе да Скопље буде њихов центар на Балкану за дестабилизацију Србије.
— То продаје новине и то је сензационализам. Наравно да увек постоје неке активности обавештајних служби против неких држава, али то ако се сазна више није активност обавештајне службе, то је историја. И ту долази до промене менаџмента и промене политике. Ви никад немате праву слику како обавештајна служба наступа против државе. То се зове субверзивно дејство обавештајне службе, што је, иначе, забрањено међународним документима. Када се открије, имате могућност да се обратите Уједињеним нацијама, можете да активирате од Савета безбедности до читавог низа институција. Зато је измишљена сјајна флоскула која се зове „блек оп“ или „црне операције“ где се не види утицај државе и обавештајне службе, него неко трећи наступа као агент тога. Та методологија је виђена у Африци и у Јужној Америци, па зашто се не би користила и на Балкану. Нажалост, нема опипљивих доказа. За озбиљне државе нису релевантне спекулације из кафане и размишљања „креативних аналитичара“.
Да ли Америка има икакав интерес да дестабилизује Србију у овом тренутку?
— Откако је Доналд Трамп дошао на власт промењена је структура политике у Сједињеним Америчким Државама. Америка се формално залаже за стабилизацију безбедносног стања на Балкану, исто као што се Руска Федерација залаже за стабилизацију безбедносног стања на Балкану…
Али нико не пише о томе да било који руски амбасадор вршља по Балкану, а за америчког пишу….
— Прича је много комплекснија него што изгледа на први поглед. Има ту свега: и великих компанија, и кретања капитала, и економског интереса, и енергетске безбедности, има утицаја НАТО-а, има овог другог, ОДКБ савеза, има амбиција Кине да уђе на европско тржиште, али има и амбиција Израела да уђе на европско тржиште. Код оваквих ствари не може да се види на први поглед. Иначе, какве су то завере ако сви знају да је завера — онда није завера, онда је легална активност, пословна политика компаније која се објави на интернету. Бојим се да дуги низ година, док се не отворе неке архиве на Истоку и на Западу, нећемо имати увид у право стање на терену.
Једна је ствар када дипломата у складу са овлашћењима које добио од свог Министарства спољних послова наступа на терену, а друго је кад дипломата као грађанин износи неке своје ставове, остварује контакте, а трећа ситуација је најопаснија, кад је дипломата укључен у „црне операције“, што се у пракси никад не ради, јер ако се дипломата прикаже у „црној операцији“, то је модус да се реагује према Савету безбедности и другим међународним организацијама, укључујући и ОЕБС. Значи да нека држава отворено ради на дестабилизацији стања у трећој држави што је међународним правом забрањено.
Зоран Заев и Александар Вучић су се договорили и телефонски да ће решавати све дијалогом. Да ли мислите да то може тако да се врати на пређашње стање?
— Наравно, зато што су Заев и Вучић кључни људи у Македонији и Републици Србији и имају капацитет да решавају питања на билатералном нивоу.
Ко лобира за Косово
Шта ћемо да радимо ако Македонија стварно подржи Косово за пријем у Унеско?
— За то наше Министарство спољних послова има спремну политику, односно спољнополитичку платформу коју ће највероватније активирати, ако се то деси. То је оно „шта би било, кад би било“.
Да ли очекујете да ће Косово ове године поднети пријем за чланство у Унеско?
— Да је реч само о Косову, не бих очекивао, међутим, иза Косова ни не знамо ко све стоји, не знамо која се средства улажу и не знамо да ли ту има континуитета и дисконтинуитета између Доналда Трампа и претходне администрације Барака Обаме. Америчка администрација је изузетно снажна и велика и треба им један временски период да се промени политика према неком региону.
Да ли ће Доналд Трамп нешто да промени?
— Не може он да промени. Једном кад се покрену неке дипломатске активности треба времена да се преусмере и зауставе. Оне теку својим током, а чињеница је да су Сједињене Државе признале Косово, да Сједињене Државе спонзоришу чланство Косова у свим могућим структурама, да врше притисак, да врше лобистичке активности. Чињеница је да Косово у многим ситуацијама није успешно, чињеница је да у оквиру Европске уније Косово није признато 100 одсто.
Нису добили визну либерализацију, нису испунили никакве услове…
— Такозваним косовским институцијама одговара да је стање овако како јесте, односно статус кво, јер онда не видимо ко је одговоран за Бриселске споразуме. Фактички, Република Србија функционише, признаје им сва права, а они са друге стране, не признају ништа.
Вљора Читаку прича како је Косово наставак дезинтеграције Југославије, што није тачно. Не може се Косово доводити у исту раван са Хрватском, Босном и Херцеговином. Албанци нису били конститутивни народ Југославије него национална мањина и то је један врло опасан преседан. То и јесте суштина свих политичких сукоба у Македонији — Албанци се боре за то да постану конститутивни народ у Македонији. Ако им се призна конститутивност, то ће вероватно значити редефинисање Македоније.
Где је бриселски дијалог данас?
— Бриселски дијалог данас је у стању мировања зато што нема саговорника са албанске стране. Међународна заједница се не „меша“ у унутрашња питања неког субјекта. Овде не можемо говорити о држави него о субјекту који учествују у неком дијалогу. Нема друге стране, нема никога ко би преузео обавезу и ко би креирао политику према тој обавези. Евидентно је да Албанци нису спремни да креирају своје политике према обавезама из Бриселског споразума. И то се види да готово ништа нису реализовали из Бриселског споразума. Не само да нису реализовали него имамо две политичке опције у Приштини. Прва опција се отворено залаже за стављање ван снаге свих тих споразума, а друга опција каже: ’Формално дајте све бенефите из Споразума, али у пракси ми их нећемо уопште реализовати‘. Али нема оне треће опције која би рекла: ’Ево рука, одрадићемо све што је договорено‘.
Колико је реално да Косово брине о српским светињама?
— О српским светињама на Косову се сад брине КФОР. Фактичко стање је да су наше светиње тренутно на територији аутономне покрајине Косово и Метохије и да Република Србија не може да успостави неки облик формалне контроле и заштите тих објеката који су под заштитом Унеска. Косово игра другу игру. Није им толико битна заштита манастира колико им је битан други стратешки циљ — дефакто признавање независности. У што више организација приступе они ће дефакто добити неко признање.
Запад је прагматичан, он никад неће инсистирати да Република Србија формално призна Косово, али ће кроз фактицитет једно стање прокламовати као такво.
Авганистан као Вијетнам
Доналд Трамп је обећавао у кампањи да ће повући војнике из Авганистана, а сада се америчке трупе враћају тамо у повећаном броју. Да ли је вас је то изненадио?
— Авганистан је лагано на путу да се претвори у нови Вијетнам. Преко 10 година траје активност, а резултати на терену нису очекивајући. Са друге стране, Доналд Трумп је принуђен да прокламује нову политику борбе против Авганистана зато што је Авганистан једно од кључних места где се регрутује тероризам. Да није објавио такву политику, он би фактички укинуо политику — рат тероризму. Једноставно није имао избора. Реч је о великим средствима, активностима на терену. Када прекинете те активности можете само да се повучете и оставите да ситуација ескалира, да се ово што се дешава у Либији и Сирији врати поново назад на територију Авганистана.
Шта се дешава у Сирији? Чини се да Америка и Русија лепо функционишу и боре се против ДАЕШ-а? Да ли је то заиста тако како изгледа, с обзиром на дипломатске несугласице две велесиле.?
— Неко од озбиљних аналитичара са Запада је направио анализу дешавања у Сирији, која се своди на то да латинска пословица из старог времена „непријатељ мога непријатеља је мој пријатељ“ није тачна. На терену имате 10 наоружаних фракција, где једне подржавају Сједињене Америчке Државе, друге Руска Федерација, треће формално подржавају Турци, Иранци… Где је граница између тероризма и екстремизма, САД и Руска Федерација не могу да се договоре, али једно им је заједничко — да се униште исиловци и да се то питање затвори макар на територији Сирије
Евидентни су успеси сиријске војске. Да ли то значи да је крај грађанског рата близу?
— Крај грађанског рата се, нажалост, не назире. Можда се назире једна фаза борбе против разноразних групација које су узеле одору терористичких исламистичких организација, али решавање политичког стања у Сирији без договора на нивоу Уједињених Нација, односно Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава, али и Турске, Ирана и Ирака и других фактора је немогуће. Отворена је Пандорина кутија за коју се неће лако наћи решење.
