„Пијаћа вода је најважнији ресурс на планети, и свако ко је поседује и сачува спасиће становништво од исцрпљивања, па и ризика нестајања. Друга предност јесте што ћете моћи и другима да помогнете ако имате неки вишак. Дакле, распродаја пијаће воде равна је националној катастрофи, и мислим да би требало да нађемо начин да то враћамо колико год је могуће“, рекао је Триван за данашњу „Политику“.
Србија, упозорио је, не располаже неограниченим количинама пијаће воде и не лежи на превеликом броју изворишта и резерви.
Коментаришући загађеност пијаћих вода и продају извора странцима у протеклих десет и више година, Триван окривљује оне који су продавали изворе пијаће воде наводећи да се размере тих приватизација још не виде довољно, али да ће се праве последице видети када настане доба несташице воде.
„Сада смо управо на прагу тог периода. Климатске промене су на делу и зато нас погађају поплаве и суше, што све заједно негативно делује на пијаћу воду. Они који су продавали изворе, продали су национални ресурс који представља питање нашег опстанка. Многи ратови који се у овом тренутку воде у свету, воде се управо због пијаће воде“, указао је Триван.
Триван је додао да су екологија и еколошка безбедност добили најважније место у вођењу политике многих држава.
„Могло би се рећи да је то нова филозофија, где се сматра да армије више нису главно средство принуде, већ су еколошки стандарди постали главна ’батина‘ у светским односима. Наметање стандарда, као што је ограничавање емисије гасова, или било чега другог, представља контролу над једном нацијом. Екологија је већ постала средство за ову контролу“, рекао је Триван.
Он је, истовремено, изразио уверење да је за Србију, у преговорима са ЕУ, најважније Поглавље 27, о животној средини и климатским променама.
„Ако немате довољно добар ваздух или пијаћу воду, онда нема ни опстанка. Дакле, то је најважније и најкомпликованије питање у формално правном смислу. Толико да и сами Европљани кажу да то поглавље обухвата чак трећину укупне легислативе. Због такве обимности је и најскупље“, рекао је Триван.
На питање колико је Србији потребно новца за уређење те области, Триван је рекао да очекивани оквир инвестирања у подизање квалитета животне средине и њеног очувања износи око 15 милијарди евра.
„Рок зависи од тога колико ћемо брзо моћи да обезбеђујемо средства и мењамо стандарде. Лично верујем да то не може да буде период краћи од 25 до 30 година“, рекао је Триван.
