Како наводи Дојче веле, када је изабрани председник Трамп, нешто пре званичне инаугурације, у Белој кући посетио председника Обаму, медији су пренели да је стари шеф државе пренео новом како ће један од главних изазова његовог мандата бити Северна Кореја, а испоставило се да је био у праву — седам месеци касније агресивно руководство у Пјонгјангу прети да ће напасти америчку територију.
У једној ствари је Трамп несумњиво у праву — то што Северна Кореја и даље задаје главобоље Вашингтону има везе са лошом политиком Барака Обаме, јер је његов приступ проблему описан синтагмом „стратешко стрпљење“.
Обама је рано на почетку свог првог мандата одбацио војну опцију у погледу Пјонгјанга, а његова администрација је пуних осам година стрпљиво покушавала да на разне начине приволи или примора Северну Кореју да заустави развој ракета и нуклеарних бојевих глава.
У Обамине алатке су спадали дипломатски и економски притисак, као и сталне осуде катастрофалног социјалног стања и недостатка људских права описаних у извештајима УН.
„Обамин приступ Северној Кореји био је промашај. Он је дао Северној Кореји времена да настави са развојем свог нуклеарног арсенала“, казала је Келси Давенпорт, познавалац тематике нуклеарног разоружавања у америчком трусту мозгова Асоцијацији за контролу наоружања и додаје да је основна грешка била Обамино очекивање да ће Пјонгјанг бити спреман да се разоружа пре него што вашингтонска администрација уопште пристане да седне за преговарачки сто.
Санкције, додаје она, нису биле повезане са прихватљивом понудом Пјонгјангу тако да комунистичком режиму практично није понуђен излаз.
„По сваком могућем мерилу је стратешко стрпљење било промашај“, сматра и Селест Арингтон, професорка упућена у проблематику Кореје са Универзитета „Џорџ Вашингтон“ и додаје да сматра да Вашингтон није разумео намере руководства Северне Кореје.
„Само чекање на потезе Пјонгјанга било је пасивно стање. Можда је Обамина администрација могла снажније да инсистира на дијалогу или макар повратку на формат преговора шест држава као што је био случај 2005. и 2006. године“, рекла је Арингтонова.
Келси Давенпорт оцењује да је Трамп у праву када каже да је стратешко стрпљење омануло, али је невоља што, осим критике на рачун свог претходника, актуелни председник није урадио ништа да побољша ситуацију или понуди алтернативу.
„Заправо је Трампова администрација препаковала стратешко партнерство и представила га под другим називом — максимални притисак и ангажовање — и упарила то са неодговорним претњама војном силом. Нови приступ није ништа бољи, чак је и много опаснији“, сматра она.
Друга саговорница Дојче велеа сматра да, када се сведу ствари на суштину, не види се разлика у погледу политике.
„Можда има више реторике и твитова и нејасних сигнала и збуњујућих порука, али напослетку изгледа углавном као оно што смо гледали од Обамине администрације. Можда је стратешко стрпљење још увек живо“, оценила је она.
Танјуг
