Народни херој Сава Ковачевић, у том тренутку командант Никшићког одреда, на фотографији позира на положају код Црквица 1941. године након што је са 14 бораца успео да одбије напад целог једног италијанског батаљона.
Сава Ковачевић се родио 1905. године у селу Нудо код Грахова, у општини Никшић, у земљорадничкој породици коју су сви знали под надимком Мизаре. Сви су били учесници Народноослободилачке борбе, и скоро сви су изгинули: поред Саве, и његов отац Благоје, брат Јанко и синовац Драган, који му је био курир.
Пре рата радио је у предузећу „Омбла“ које се бавило сечом шума, потом у руднику „Трепча“, да би на крају завршио у Београду у штампарији „Времена“, па потом и на градњи Савског моста. Протеран је, међутим, из престонице због револуционарног деловања, па се вратио у Никшић.
Био је још пре рата члан КПЈ, чак од 1925. године, и то под утицајем старијег брата Николе. Током периода Краљевине Југославије вршио је читав низ партијских функција и непрекидно је напредовао у хијерархији, а девет месеци је чак провео у шуми са тројицом другова, наоружан. Тада се предао, судило му се, и био је ослобођен; исто се поновило 1940. године, а ухапшен је и уочи Априлског рата.
Након слома државе био је један од кључних организатора Тринаестојулског устанка у Црној Гори.
Већ на јесен 1941. постао је командант Никшићког партизанског одреда који је муњевитом брзином нарастао на десет батаљона и који се истакао огромним успесима у борбама против италијанског окупатора, којем је наносио велике губитке.
Већ је тада почео да настаје мит о Сави Ковачевићу, а победе над четницима Баје Станишића у Жупи Никшићкој, априла 1942. године, само су још више томе допринеле. Дана 12. јуна те године постаје први командант Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, која је дала кључни допринос победи НОВЈ током Четврте непријатељске офанзиве, односно Битке на Неретви, односно Битке за рањенике, почетком 1943.
